U tišini

U zagrljaju tišine
zadnje dane brojim,
nije tu
najlepši cvet kojeg volim.
Ostavio me kada je najlepše bilo,
zato se i nebo ovako pomračilo.
Tišina gluva oko mene vlada,
tama pala iznad grada,
vetra nema, mirno je svud,
a u meni neka ledena stud.
Sledilo se srce od jezive tišine,
nje nema da baci malo zvezdane prašine,
da skloni sivilo sa neba mog,
tišinu pretvori u slavujev poj.
Da se povrati slomljena duša,
i da živeti ponovo pokuša,
Uzalud svemirom svoje misli šaljem,
beskrajno tugujem i bezvoljno se predajem.
Predajem se u tišini tami,
znam da smo ja i moje srce sami.
Još samo otkucaje njegove čujem,
i prema nebu ruke pružam,
o moj dragi Bože
što sam ovoliko tužan.
Tišina je glasnija i od mog glasa,
a noć sve tamnija i nema mi spasa.
Progutaće me crna rupa,
kao da me bilo nije,
tama će moj nestanak da sakrije,
tišina će da svedoči da me ni bilo nije.
Niko neće znati da sam živeo ja,
jer nisam iza sebe ništa ostavio ja,