Tužno proleće

Proleće nije više kao što je bilo,
pored meni nisi moje milo.
Nema više sreće u mojim očima,
kapci teški padaju,
moje suze skrivaju.
Na nebu su oblaci tuge,
ne mugu misliti na stvari druge.
Sve me na tebe seća,
ti si bila moja sreća,
pa zbog toga suze lijem,
ne mogu da se smejem,
i tugu krijem.
Proleće je, a kao da nije,
nema tebe moje jedino,
da uneseš vedrinu i smeh.
Koji sam ja napravio greh
da sam osuđen na patnju i tugu,
a da ne mogu da je podelim sa voljenom
i zamenim je srećom,
da duši lakše bude,
i sa dragom da se uvrstim među srećne ljude?
To sudbina nije moja,
srce ostaje i dalje puno bola,
iz njega je nastala i pesma ova.
A bol zakopana u mojoj duši,
s' nadom da će manje da me guši,
ili će potpuno da me dotuče,
na ivicu života odvuče.