U magli

Ulica pusta, kiša je stala,
srce samo sa sobom razgovara.
Vedro nebo, zvezda roj,
a ja razmišljam o ženi toj.
Ove noći zaspati neću moći,
nečujno ću ti u snove doći,
da još jednom poljubim oči tvoje
što nekada behu samo moje.
Dok poslednja kap kiše
niz prozorsko staklo klizi,
osećam nemir u mom srcu,
a oko moje suzu pušta,
prazna mi je bez tebe duša.
Samoća je teška,
što te pustih jedina je greška.
Kada bi te sada video,
obradovao bih se više nego jutarnjem suncu.
Znam, doći nećeš, i imaš pravo,
kada si odlazila, nisam ti hteo reći ni zdravo.
Drznuo sam se bez razloga,
i okrenuo ti leđa,
ni slutio tada nisam koliko si povređena.
Nije bio moj dan,
a ti si imala divan plan.
Sve bi dobro ispalo
da sam strpljenja imao samo malo,
da te saslušam nisam hteo,
svađu sam tada započeo.
Ti si pokušala sve da izgladiš,
a ja nisam video da to radiš.
Zalupio sam ti vrata,
ispred njih si plakala dva - tri sata.
Mislila si da će sve dobro biti,
da će me bes brzo napustiti,
da ću ti vrata otvoriti.
Kada si videla da nema vajde,
otišla si odavde.
Nestala si kao magla pred jutro,
kao da nisi ni bila,
sada mi je žao moja mila.
Da mi oprostiš ne zaslužujem,
tek sada vidim,
do kraja života za tobom ću da tugujem.