Sećanje na čudno poznanstvo

Zamišljeno gledam,
i ne mogu a da se sećanju ne predam.
Sećam se tebe,
to je jače od mene,
kada si me posmatrala
dugo nisam mogao izbeci taj pogled,
kao da si imala u rukama dvogled.
Sedeo sam u letnjoj bašti,
a ti sa dvogledom prepustila se svojoj mašti.
Bilo mi je čak i neprijatno,
u mene si gledala neprestano.
Čak je i konobar primetio to,
pa me je pitao da li se poznajemo.
Rekao sam da ne,
tada mu postade sumnjivo sve,
pošto su ovo nova vremena
sumnju u njemu izazvala si i probudila,
ako nikad još nisi ubila.
Imala si oštar pogled, k'o mačem da seče,
konobara tog dana uspela si da presečeš.
Pesekla si ga pogledom preko pola,
da ti je prišao i udaljio od stola.
On je konobar i obezbeđenje,
kao na stalnog gosta motrio je na mene,
pošto sam ja bio dobra meta,
jer sam se skoro vratio iz belog sveta.
Danas je čudno vreme,
svuda lešinari i hijene.
Ovog puta nije bilo to,
već nešto drogo.
Slobodan bio sam ja,
pa si da mi priđeš želela.
Nisi se setila boljeg trika,
a i volela si kad je frka.
Pošto sam celu situaciju ispratio,
beše mi zanimljivo
pa sam ti prišao,
pozvao te za moj sto,
i konobara njegove odgovornosti oslobodio.
Čudno poznanstvo nikada čudnije,
ja te i danas volim i toga se uvek setim,
letnje bašte, tvog dvogleda,
što oko tvoje kroz njega me gleda.