Tišina osmeh guši

Da sam te voleo,
i iskren prema tebi bio,
to samo mi znamo i niko više,
sada danima liju kiše
jer te pored mene nema.
U mojoj duši tišina osmeh guši,
ne mogu da se smejem,
blizina mi tvoja nedostaje,
moji dani ni na šta ne liče,
otišla si iz moje priče.
Ode bez i jedne reči, objašnjenja,
a mislio sam da si iskrena žena.
Prevarih se, sada tek vidim,
o kako sam bio naivan
sam se sebe sada stidim.
Zašto uvek tako prođem ja?
Iskreno srce moje stalno nasamareno bude,
previše verujem u ljude.
To je moja kazna,
da sretnem nekoga kome je duša potpuno prazna.
U početku lepo priča, pažljivo sluša,
misliš potpuno te razume,
a na kraju deo srca ti oduzme.
Ožiljaka srce je moje puno,
da će ga neko povrediti
nikada nisam na to računao.
Otvorio sam joj dušu,
ništa nisam krio,
a ona je mene lažno ljubila,
i na kraju ubila.
Otišla je, ni reč da mi kaže,
zar nije mogla barem i taj put da me slaže?
Kako može takva da bude,
pitam se da li ona uopšte veruje u ljude?
Naćiće se neko da joj srce slomi,
onda će osetiti kako sada mene duša boli.