Stalno se pitam

Bilo je dosta davno, sećam se ja,
otada je prošlo mnogo godina.
Beše to srećno doba
kada nas je bila puna soba.
Puna soba žagora, pesme, priče,
a danas dani ni na šta ne liće.
Niko nikoga neće da čuje,
svako svakom hoće da pametuje.
Da savet da onom drugom,
a ne želi od njega ni da savet primi,
ni kada pogreši da kaže sam: "Izvini".
Svakog drugog za svoje greške krivi.
Stalno se pitam zašto je to tako,
i tužan sam jako, jako.
Po nekad bih zaplak'o.
Dok smo daleko jedan od drugog,
spremni smo da ih slušamo satima,
a kada se okupimo,
ponašamo se kao kada nas ništa ne zanima.
Kada mi osoba iznese mišljenje svoje,
nađe se uvređeno srce moje.
Pa se pitam kakva je to moja pamet,
da prasnem iz čista mira
i da pogrešno čujem onoga što mi dobro misli,
kritiku da mi da,
da u buduće ne grešim tako ja.
Ništa mi ne vredi što se posle kajem,
kada sam povredio onog što je spreman
svoje sve za mene da dati.
Stvarno ne znam, kakav sam to čovek ja?
I uvek padam isti ispit,
i ponavljam uvek iste greške,
misleći da su sitne,
ali se varam, mnogo su surove i veoma teške.
Svakog dana sve isto radim,
o moj Bože, pokaži kako sve to da izgladim.
Što sam tako pun sebe,
kada na to mislim srce mi pati,
a moja narav neće ili ne može da se obuzda,
pa iste greške pravim i dalje,
a nema opravdanje.
Ne znam kako da nazovem to stanje?