Tvoje oči plačne

Volim tvoje oči plačne,
i tvoju dušu što tiho jeca,
znam da me voliš
iako nismo skupa ni ovog proleća.
Mnogo će još dana, meseci, godina proći,
a ja ne znam da li ću tebi ikada doći.
Živimo svako u svojoj samoći,
mislimo jedno na drugo
mada se nismo videli dugo.
Zato iz oka suzu uvek puštaš ti,
i žališ što nam se nisu ostvarili snovi.
Duša te boli,
jer znaš da te moja i dalje voli,
iako pored tebe nije
želi da ti ljubi oči uplakane,
njoj tako mile.
Kada si uplašena pokraj tebe da stane,
da te zagrli čvrsto, nežno,
da te smiri, da ti vrati sreću,
i osmeh onaj stari
dok smo bili skupa zaljubljeni, mladi.
Još uvek zaljubljeni jesmo,
skupa nismo, i adrese pogubismo.
Uzalud čekam da pismo od tebe neko dođe,
nemam pisanoga traga,
ostao sam bez adrese tvoje draga.
Zato ti moja pisma ne stižu,
a neću ti moći doći ni ja.
Trag sam svaki tvoj izgubio,
a dobro znaš koliko sam te ljubio.
Ostaće zauvek samo plačne oči tvoje,
duša koja će i dalje tiho sama da jeca.
Proleća će mnoga proći,
a ja ti srećo nikada doći neću moći,
da ti radost srcu vratim,
znaj da i ja zbog toga patim.
Samo što ja suze svoje krijem,
i sa tugom bitku bijem.