Kiša suze briše

Mesto snega kiša pada,
prolećna nije,
a u mom srcu tuga se krije.
Neka čudna zima došla na moj prag,
znam da više nisam tebi drag.
Snega nema, vreme se izmenilo,
mesto beline sivilo moje dane obojilo.
Kada bi barem počeo da veje,
da se setim pogleda tvoga
i osmeha blaženoga.
Tada si poklanjala meni najlepše sate,
kada o tome razmišljam
ne mogu prestati misliti na te.
Zaboraviti nikada neću moći
belinu tih zimskih noći.
Znam, to se ponoviti više neće,
nisam ja te sreće.
Mogu samo da tugujem
i sa bolom da drugujem.
Zajedno sa kišom suze da lijem,
kada plačem bar ne moram da se krijem.
Kiša dobro dođe da utopim suzu moju
i pokrijem tako tugu svoju.
Neka pada, neka lije,
otišlo je najmilije,
otišlo je bez povratka,
duša mi je crnja od sumraka.
Kišo padaj bez prestanka,
potopi sve u meni,
i sećanja izbriši o toj ženi.
Ne želim da se sećam nje,
pljušti kišo kao nikada pre,
speri i odnesi sve.
Ne želim na nju sećanje da me proganja,
izvuci me iz ovog stanja.
Uspomena me oslobodi,
i ako možeš iz prošlosti me vodi.