Tuga duboka kao more

U duši mojoj tuga je duboka,
dublja nego što je crno more,
tužne sviću moje zore.
Sunce se meni više ne smeši,
ko će da mi kaže gde moja pamet greši?
I da znam grešku tu,
neće biti lako ispraviti nju.
Grešim iz dana u dan,
volim tebe i ni jednu drugu,
a ti mi stvaraš samo tugu,
jer nisi sama, a kao da jesi,
teške čase provodiš,
u samoći mene se klonisš.
A boli tebe kao i mene,
što ne možeš da me voliš,
strahuješ šta će reći tvoji.
Potiskuješ želju svoju,
da rukom pomaziš kosu moju.
Bojiš se da te dodirnem ja,
u čauru si se zatvorila.
Otvori se, oslobodi sebe,
mesto ti je pored mene.
Znaš da meni života nema,
jasno ti je šta može biti,
dokle misliš osećanja kriti?
Ako tako nastaviš,
i sebe i mene ćeš da uništiš.
Uništićeš ljubav jednu
života vrednu,
radi okoline koja gleda i likuje,
radi ljudi koji ti dobro ne misle.
Pusti priče, pusti klevetanja,
dođi meni još ove noći,
neće izdržati srce tvoje, a ni moje,
ni do zore,
ugušiće nas tuga kao duboko more.