Čudno vreme, čudni ljudi

Sati idu, vreme se troši,
dani se nižu, i ljudi veoma loši.
Prijatelja više nema,
svi se samo prave,
kada ono što su hteli od tebe pokupe,
šutnu te i zaborave.
Otvoriš im dušu kao tetrapak mleka,
a ne znaš šta te iza toga čeka.
Sve im baš kao na tacni daš,
a na kraju
zbog svoje otvorenosti samo ispaštaš.
U početku prihvate te onakvog kakav jesi,
a onda te bace da ni sam ne znaš gde si.
Nikada se opametiti neću,
i uvek ću nasesti na istu priču,
greška je moja
ne trebam verovati svakom živom biću.
Zatvoriću se u oklop da me niko ne zna,
da mi glava bude mirna,
jer posle ovog sasvim je trezna.
Otreznilo me još kako,
nisam znao da mogu nastradati tako.
Sada imam školu i oprezan biću ja,
neću verovati nikom
dok svoja osećanja meni izliva.
Sve je to samo fol,
iskrenosti ni malo nema,
niti je prijatelj pravi prijatelj,
niti je žena prava žena.
Pretvorili smo se u čudovišta,
gori smo od hijena,
među ljudima nema više prijatelja.
Točkić sata se okreće istom brzinom,
a loše stvari na tebe navaljuju svojom težinom.
Svakim danom biće teže,
nema više ničega što ljude može da poveže.
Izgubilo se iz ljudi ono dobro,
izazovu te svojim rečnikom
pa te naprave psiho bolesnikom.
Ne vide svoju sliku,
da su grozne reči izgovorili,
da priznaju sebi neće,
gore je nego da su prosuli po tebi najgore smeće.