Čista duša

Nasmejan mi je obraz i duša čista,
pa sam srećan kada u sumorno jutro sva zablista.
Sjaj i toplinu daje,
ni od kog ne traži oproštaje,
a spremna je svima ih dati,
loše pored nje samo prođe,
dobro uvek pamti.
Iz toga snagu crpi,
pa povređeno srce krpi.
Zakrpiće ga još mnogo puta,
ni na kogga ona neće biti ljuta.
Treba dosta snage, volje,
da preživi dane ove,
da se nada da će bolje biti,
optimizmom pesimizam skriti.
Ne dati mu da ispliva na površinu,
već pustiti sunčeve zrake
da u dubini duše sinu.
Dobre stvari uvek treba isticati,
a loših se odricati.
Tako jačati duh svoj,
da otklonimo nesklad duše, misli,
i tela nespokoj.
Da ponovo budu oni jedinka cela,
da nam na licu bude uvek blagi osmeh,
da nam je drag svaki čovek.
Da ne gledamo samo njegove mane,
već pronađemo u njemu svetle strane.
Svi mi ih imamo
samo ispod tamne površine
trebamo zagledati malo kako duša diše.
Izvući sve sto je dobro ostalo,
a ostalo je skoro sve,
samo uplašeno, duboko sakriveno u nama godinama,
pustiti sunce svojim zracima tamu da skloni,
Svetog Duha od straha da nas oslobodi.