Ne pitaj danas šta će biti sutra

Budi uz mene i sreću deli,
na tebe sam čekao život celi.
Život neumoljivo teče,
ostani sa mnom i ovo veče.
Niko ne zna šta će biti sutra,
dočekajmo skupa nova jutra.
Nasmeši se, i ruku mi pruži,
pusti srcu da se sa mnom i sa tobom druži.
Život nije dug,
dopusti da ti budem više nego drug.
Malo pesme, muzike i veselja,
to je i moja želja.
Od života ništa više nemoj tražiti,
to je sasvim dovoljno
da se u život zaljubiš ponovo.
Retki su oni koji to mogu,
da od života uhvate najbolje što nudi.
Kroz pesmu i igru neka ti život prođe,
šansu jednom on ti daje,
iskoristi je, nemoj posle da ti se savest kaje.
Što lepše trenutke provedeš života svog,
žaliti ga nećeš kada po njega dođe Bog.
I Gospodu biće milo
da si svoje srce veselio,
a da pravio greške nisi,
tako i Gospoda uveselio ti si.
Možda te nagrada čeka,
tamo negde, gore, gde mirno vreme večno traje,
gde nema tuge ni patnje.
Zato moj savet ljudi poslušajte,
živite veselo, skromno i bez buke,
svima širite bratske ruke.

Poziv tvoj

Dok očekujem poziv tvoj,
ja više nisam svoj,
niti mogu biti,
da te volim ni od koga neću kriti.
Zovi me da sebe proveriš
koliko ti mene voliš.
Koliko želiš da sa mnom dane i noći deliš.
To je dobar test,
sa obe strane pošten gest.
Da se testiramo oboje,
i proverimo šta oseća srce tvoje
i duša moja,
pitam se da li može biti samo tvoja?
Očekujem zvono na vratima,
pored telefona sedim satima,
da čujem tvoj dragi glas,
jer on je za mene u ovoj samoći pravi spas.
Kada tebe čujem, u meni sve zadrhti,
mislim da ću te voleti do smrti.
Da te slušam dok teku sati,
nikada mi tvoj glas neće dosaditi.
Tvoje rečenice,
izgovorene najlepšim umilnim glasom
zauvek ću pamtiti,
i zahvalnošću ću ti vratiti.
Slušajući ga, osećam trenutke sreće,
samo ti svojim pričama
možeš me dovesti do neizmerne sreće,
koju ne umem rečima iskazati.
Zato ne čekaj, već dođi, ili me nazovi,
i pričaj mi bilo šta,
znaš da volim tebe slušati ja.
Od izlaska sunca do pojavljivanja zvezda,
ti si ono što mi treba.

Sveti Nikola, moja krsna slava

Dobro jutro dragi prijatelji moji,
neka nas Božija ljubav opet u jedno spoji,
neka nam da mir, ljubav i spokojstvo,
da nam srećna slava bude,
pozdravljam sve ljude.
Slavite, idite na slave,
volite nejake i male.
Poštujte starije od sebe,
pomozite čoveku da se spasi bede.
Učite decu svojim običajima,
i da se vrate našim korenima.
Ne dajte da se sveća gasi,
ni da se slava ne slavi,
ma gde u svetu bili,
na taj dan uvek sveću zapalili.
Neka sveća gori, nek' se tamjan dimi,
kolač presecite i ovako recite:
"Zdrav bio domaćine ti,
pored tebe zdravi ukućani svi.
Neka se vole, poštuju i slažu,
neka se među sobom pomažu.
Bogu svakog jutra neka se mole,
uvek kada idu na dalek put ili samo do škole.
Decu vaspitaj u pravoslavnom duhu,
kada god je molitva, povedi ih u crkvu.
Neka pevaju i zahvaljuju Bogu,
i ikoni svoje slave,
da im podari dobro zdravlje,
da sačuvaju pravoslavlje.
Ne dozvoli da se tradicija prekine,
neka se slavi danas i dogodine.
Reci svojim unucima,
Srbin jednu krsnu slavu ima.
Slavimo od vajkada, slavićemo i u buduće,
za mir i napredak ove kuće".
Sveti Nikola moja je slava,
svetom Ocu, Sinu i Duhu hvala.

Zamisli želju

Ja sam tu kraj tebe,
sve dok imaš me u mislima,
deo si mene iako sam daleko.
To ne može pokvariti niko drugi,
u mislima te moja duša ljubi,
kao što znam da ljubiš i ti mene,
na suncu van hladovine igraju se naše sene.
To niko ne može videti,
samo onaj koji te u srcu oseća,
a osećam te više nego ikad,
i neću te nikom dati,
sa tobom ću zapevati,
jer me činiš srećnim u ovom majskom danu,
ne želim te ni jednog trenitka ostaviti samu.
A zašto bih te i ostavljao kada mi prijaš,
kao blagi povetarac koji mi kosu zamrsi,
kao kada mi kroz nju prođu tvoji nežni prsti.
I volim da mi tako započne dan,
da gledam dok ti sunce miluje lice,
da ti brojim guste trepavice,
ako je slučajno otpala neka
da želju poželiš ti,
a ja ću ti je sigurno ispuniti.
Neće za mene nikakvog problema biti,
uvek sam spreman tvom srcu ugoditi,
i želju tebi bilo koju ispuniti.
Kada želje ostvare se tvoje,
tada će srce moja veća biti,
oboje ćemo se veseliti.

Tuga duboka kao more

U duši mojoj tuga je duboka,
dublja nego što je crno more,
tužne sviću moje zore.
Sunce se meni više ne smeši,
ko će da mi kaže gde moja pamet greši?
I da znam grešku tu,
neće biti lako ispraviti nju.
Grešim iz dana u dan,
volim tebe i ni jednu drugu,
a ti mi stvaraš samo tugu,
jer nisi sama, a kao da jesi,
teške čase provodiš,
u samoći mene se klonisš.
A boli tebe kao i mene,
što ne možeš da me voliš,
strahuješ šta će reći tvoji.
Potiskuješ želju svoju,
da rukom pomaziš kosu moju.
Bojiš se da te dodirnem ja,
u čauru si se zatvorila.
Otvori se, oslobodi sebe,
mesto ti je pored mene.
Znaš da meni života nema,
jasno ti je šta može biti,
dokle misliš osećanja kriti?
Ako tako nastaviš,
i sebe i mene ćeš da uništiš.
Uništićeš ljubav jednu
života vrednu,
radi okoline koja gleda i likuje,
radi ljudi koji ti dobro ne misle.
Pusti priče, pusti klevetanja,
dođi meni još ove noći,
neće izdržati srce tvoje, a ni moje,
ni do zore,
ugušiće nas tuga kao duboko more.

Desilo se, pamtim ja

Desilo se, pamtim ja,
nešto bolje od najboljeg sna.
Nikada zaboraviti neću,
jednom u životu doživeh sreću.
Nikome se time ne hvalim,
za nama još uvek žalim.
Žaliću sve dok budem živ,
što je prestalo, veruj mi, dušo nisam kriv.
Boleće me svaki dan,
što sam ti pokvario najdivniji san.
Nisam dozvolio da traje,
još čujem tvoje uzdisaje.
Proganjaće me tvoj lik,
u noćima čuću nemi krik.
Budiću se sav u znoju,
tražiću te na prozoru.
Tu nećeš biti ti,
čim zatvorim oči pratiće me košmari.
Od košmara puknuće mi glava,
sada vidim, ti si bila ona prava.
Nisam znao to da cenim,
družim se sa noćima pustim i nemim.
U sobi je mrkli mrak,
kako sada biti jak?
Nemam snage, sve boli,
odgurnuo sam tebe koju volim.
Nemam prava zvati tebe,
umoran sam od samog sebe.
Neću izlaziti na svetlost dana,
blizu mi je i sahrana.
Sahraniće neko moje telo,
što voleti tebe nije htelo.

Pokloniću ti...

Poklonio bih ti rečenicu, dve,
u kojima bih ti rekao sve.
Poklonio bih ti uzdah
koji izmamiš kada god si pored mene,
poklonio bih ti... ne znam ni sam,
poklonio bih ti noć, poklonio bih ti dan,
kada bi došla da ne živim sam.
Traži od mene šta god hoćeš ti,
sve ću tebi dati ljubavi.
Poklon najveći tebi biću ja,
sebe pokloniću ti, moja jedina.
Ne moram ništa od tebe da primim,
biće mi dovoljno pored tebe da živim.
Biću tvoja senka u stopu da te pratim,
poklanjaću ti pažnju, šutnju,
uvek ću da te shvatim.
Niko ne poklanja ono što je najvrednije,
ja ću ti pokloniti srce što za tobom bije.
Pokloniću ti dušu i telo svoje,
primi ga kao poklon,
neka od sada zauvek bude tvoje.
I život bih poklonio tebi
kada bih njime upravljao ja,
njega ti ne mogu pokloniti,
njime Gospod Bog upravlja.
Poklon Božiji dobro čuvam,
da olujama života ne budem oduvan.
Šta mogu pokloniti osim pažnje i reči,
da od tebe meni niko nije preči.
Ćuti, nemoj niko da zna
šta sam ti poklonio ja.
Neću nikom reći
da na svetu meni nije niko preči.

Groznica ljubavi

Leto je u mom gradu,
a ja gubim nadu
da ću sresti tebe,
ne prepoznajem više sebe.
Ulicama lutam sam,
u srcu još onaj isti plam,
gorim kao nekada,
nisam prestao nikada.
Još ludim za tobom,
šta da radim sa sobom.
Leto je, jake vrućine,
a ja se tresem kao u sred zime.
Trese me strašna goznica,
priviđa mi se odraz tvoga lica.
Temparatura raste,
sve je veća,
a mene je napustila sreca.
Napolju sve ključa,
a u mom telu studen,
srce polako puca.
I dok se asfalt topi,
meni hladnoća oči sklapa.
Spoljna temparatura znoji me,
a unutrašnja trese,
ostao sam bez tvoje adrese.
Krv mi se ledi na 37 stepeni,
tonem u dubok san,
ovo je moj poslednji dan.
Tropski dan, a ja drhtim,
bez tebe dah mi se ledi,
postajem santa leda, krv se steže,
dišem sve teže.
Glas me izdaje,
dociće do predaje.
Nema više borbe,
šta ja tažim više ovde?
Ti si ko zna gde, odlazim i ja,
nema vrdanja,
napuštam sve, ništa nemam više,
od ovog roman može da se piše,
a ja nemam snage,
napustile me oči drage.
Drage oči, mile usne ne ljubim više,
crne kose potpuno me ubiše.

Lanci ljubavi

Vezani smo nevidljivim lancima
kao zemlja i nebo toplim sunčevim zracima.
Kada bi odvojili tebe od mene,
prestalo bi sunce zemlju da greje.
Nastao bi totalni krah,
zemlja bi ušla u apsolutni mrak.
Cvrkut ptica bi stao,
svaki cvetak bi klonuo i pao.
Bez nas ne bi izdržao,
bilo bi mu mnogo žao.
Ne bi imao kome da miriše,
jer duša tvoja ne bi bila moja više.
Vezani smo lancima sreće,
zbog nas i Zemlja oko Sunca se okreće.
Okreće se Zemlja oko svoje ose,
volim kada livadom trče tvoje noge bose.
Kada mi sklopšs ruke nežne oko vrata,
moje srce zakuca jače tika-taka.
I sve je divno, sve je bajno,
u tvom zagrljaju osećam se sjajno.
Ruka u ruci, tvoje srce u mojoj duši,
niko našu ljubav ne može da sruši.
Nikoga se ne bojimo,
našu sreću sami krojimo.
Oprezni smo mi,
pažljivo čuvamo šifru ljubavi.
Šifra samo nama dobro znana,
nikom više ne otvara vrata,
iza njih smo zaštićeni dvadesetčetiri sata.
Slobodni smo u našem malom carstvu,
od ljubavi živimo,
njoj se divimo,
i zahvalni smo Bogu
što u naš svet zlobni ljudi ući ne mogu.
Verujemo u ljubav i lance njene,
zauvek ćeš ostati pored mene,
i zauvek ću ja biti uz tebe.

Proceni me

Želim nekom da pripadam,
da me prihvati onakvog kakav sam.
Imam mana,
brzo planem,
to mi je loša strana.
A vrline,
o njima ti pričati neću.
Upoznaj me,
možda sam taj kojeg tražiš,
ako nisam, ipak nemoj da me zgaziš.
Imas priliku, nemoj je propusti,
o hvalisanju i veličanju sebe
ni jednu reč neću izustiti.
Savršen nisam,
proceni me gde pripadam.
Stavi me ti sama u neki koš,
oceni da li sam dobar čovek ili loš.
Ne želim, i neću da ti se namećem,
niti predrasude u tebi o sebi da pokrećem.
Kada me upoznaš, proceni sama
da li je moguće da bude nešto među nama.
Da li će srce da ti kaže "to je onaj pravi",
ili će duša reći "beži što dalje,
i na njega zaboravi"?
Do zaključka sama moraš doći,
još ove noći.
Sutra može već biti kasno,
možda napustim ovaj grad,
zato upoznaj me još sad.
Po proceni mojoj ne razlikujemo se mnogo,
ja bih tebe upoznati mog'o.

Na tebe mislim dok drugu gledam

Za tobom oko još plakaati nije prestalo,
ništa osim suza u njemu nije ostalo.
Duša boli, srce vene,
ti više nisi pored mene.
Pokraj mene je neka druga,
a u duši mojoj večna tuga.
Tuga koja proći neće,
bez tebe ostadoh i bez svoje sreće.
Sreća je tamo gde si ti,
pored mene tužni prolaze dani.
Hej tugo, uspori,
zar baš nikog nema da me voli.
Osećam samo patnju i bol,
jer nisam sa njom.
Dok sam u zagrljaju druge,
ne pokazujem na licu grč tuge.
Gušim se od tuge,
ne mogu da zavolim oči njene,
niti može da zameni ona tebe.
Pokušavam u oči da je gledam,
a kroz njih tebe vidim,
pa se posle sam sebe stidim.
Ona me voli mnogo više nego što si ti,
ali ja sam samo s tobom želeo snove ostvariti.
Sada vidim ostvariti se snovi neće,
a ni duša me neće prestati da boli,
iako me ona od tebe više voli.
Priznajem sam sebi,
najstrožu kaznu treba odrediti meni,
što sam tebi sve svoje dao,
a njoj srce otrovao.
Znam, povrediću je istinu kada joj kažem,
neću moći još dugo da je lažem.
I ako slutim šta će posle biti,
nije važno, ne mogu više istinu kriti,
moram reći,
iako će je duša i srce peći.

U magli

Ulica pusta, kiša je stala,
srce samo sa sobom razgovara.
Vedro nebo, zvezda roj,
a ja razmišljam o ženi toj.
Ove noći zaspati neću moći,
nečujno ću ti u snove doći,
da još jednom poljubim oči tvoje
što nekada behu samo moje.
Dok poslednja kap kiše
niz prozorsko staklo klizi,
osećam nemir u mom srcu,
a oko moje suzu pušta,
prazna mi je bez tebe duša.
Samoća je teška,
što te pustih jedina je greška.
Kada bi te sada video,
obradovao bih se više nego jutarnjem suncu.
Znam, doći nećeš, i imaš pravo,
kada si odlazila, nisam ti hteo reći ni zdravo.
Drznuo sam se bez razloga,
i okrenuo ti leđa,
ni slutio tada nisam koliko si povređena.
Nije bio moj dan,
a ti si imala divan plan.
Sve bi dobro ispalo
da sam strpljenja imao samo malo,
da te saslušam nisam hteo,
svađu sam tada započeo.
Ti si pokušala sve da izgladiš,
a ja nisam video da to radiš.
Zalupio sam ti vrata,
ispred njih si plakala dva - tri sata.
Mislila si da će sve dobro biti,
da će me bes brzo napustiti,
da ću ti vrata otvoriti.
Kada si videla da nema vajde,
otišla si odavde.
Nestala si kao magla pred jutro,
kao da nisi ni bila,
sada mi je žao moja mila.
Da mi oprostiš ne zaslužujem,
tek sada vidim,
do kraja života za tobom ću da tugujem.

Vino sreće

Kroz reči pesme tvoje,
opet zatreperi srce moje,
i seti se davno prošlih dana,
kada me je volela jedna dama.
Nje nema više,
i sada liju kiše
a mene napustiše srećni dani,
evo sedim u kafani,
praznim čaše do dna
za njom bolujem ja.
Konobaru svake noći svoju dušu jadam,
od alkohola sasvim ću da stradam.
Neka, i nije mi žao,
na najniže grane sam pao.
Ne zaslužujem među trezne da se vratim,
još više ću da patim,
i da zamaram ljude pričom svojom,
što se nećeš zvati dragom mojom.
Sviraj cigo, rane leči,
pesmom mi dušu zaleči,
neka manje boli barem dok sam tu
da na sekundu zaboravim na nju,
dok slušam pesmu tu,
što me vraća u srećne dane,
kada smo zajedno bili,
i vino sreće pili.

Mojoj majci za rođendan

Danas je rođendan mojoj majci,
pored nje živim kao u bajci.
Zahvalnost dugujem njoj
što ulepšava život moj.
Mnogo muke oko mene ima,
i pored toga vidim sreću u njenim očima.
Namučila se dosta moja mati mila,
a uvek je raspoložena bila.
I sada sreću svoju ne krije
kada oko sebe okupi najmilije.
Radujem se ja, i moje sestre dve,
okupismo se danas oko majčice,
da sa njom ugasimo rođendanske svećice.
Želja nam je jedina
da nam što duže živi naša mati mila.
Da nam zdrava budeš majko ti,
to žele i unučići.
Želimo ti lepu starost,
teška beše tvoja mladost.
Za sve nas ti si se žrtvovala,
i sve od sebe dala,
veliko ti, majko, hvala!
Noći tvoje neprospavane su bile,
pamtim tvoje reči, ruke nežne, mile,
dok su me mazile i tešile:
"Sve će to proći mili sine".
Mnogo toga imam pisati,
a ovim želim ti rođendan čestitati.
Draga mati, ponosan sam što sam sin tvoj,
poljupce ti šaljem i širim ruke,
i želim da u starosti živiš bez muke.

Moja molitva uoči Vaskrsa

Moju dušu i srce predajem ti ja.
Izvedi me na put pravi,
Isuse moj, mene ne zaboravi.
Usliši molitve moje,
veliko je srce tvoje.
Želim da te u svemu sledim,
uskrsnuću se veselim.
Ti si dao život na krstu,
da gresi oprošteni moji budu,
da se ničega ne bojim
dok pravim putem hodim.
Biće dosta iskušenja,
trnovit put biće,
Tvoja ljubav mene spasiće.
Kajem se za sve
što sam svesno i nesvesno učinio,
u zabludi velikoj sam bio.
Znam da sam negde pogrešio,
Isuse moj, sam sebe opravdati ne mogu,
zato se preko tebe molim Bogu,
koji mi je drag,
i želim da pređe moj prag.
Da bude život moj,
dok sam na ovoj zemlji,
da blagodat deli meni.
Neka moje srce veselo bude,
i kada me drugi ljudi kude.
Ne daj da krenem za njima,
ohrabri me da se oduprem lažima.
Da me ne zaslepi raskoš i lepota,
prolaznosti ovoga života.
Budi moj učitelj blagi,
i uteši mi srce kada tužno plače,
primi mene grešnoga pod tvoje skute,
kada dođu poslednji sati,
ne dozvoli da moja duša pati.

O sreći nekoliko reči

O sreći se ćuti
dok ti lepo prolaze minuti
u zagrljaju njenom,
voliš biti sa voljenom ženom.
I svaki tren ti prija,
život ti izgleda kao čarolija.
Moliš Boga da večno traje,
da sa njom deliš dobro i zlo,
da ti nikada niko ne pokvari to.
Čuvaš sreću i o njoj ćutiš,
da ne naletiš na zavidne duše,
što bi htele tvoju sreću da sruše.
Čudni su ljudi,
bez razloga svako želi da ti naudi.
Zato ljuborno čuvaj to malo sreće
što ti svakim danom srce radošću pokreće.
Dok srce u meni treperi,
znam da i ona to isto oseća,
baš kao i ja ovog proleća.
Ne pričam o sreći, a ona još manje,
ne želimo da bilo ko
pokvari to naše divno osećanje.
Kada imaš nekoga ko te voli,
i koga voliš ti,
sve prepreke i poteškoće možeš savladati.
Snagu ti daje ona koja te voli,
srećan si i kada pored tebe bez glasa samo stoji.
Pogled voljene osobe sve ti znači,
i u najtežoj situaciji, ti si mnogo jači.
Snage imaš da prebrodiš sve,
a sreća ti se stalno osmehuje.
Ne napušta ni tebe ni nju,
sačuvajte sreću tu.
O, moj Bože, tebi hvala,
ova sreća u grudima mojim nije mala.

Tužno proleće

Proleće nije više kao što je bilo,
pored meni nisi moje milo.
Nema više sreće u mojim očima,
kapci teški padaju,
moje suze skrivaju.
Na nebu su oblaci tuge,
ne mugu misliti na stvari druge.
Sve me na tebe seća,
ti si bila moja sreća,
pa zbog toga suze lijem,
ne mogu da se smejem,
i tugu krijem.
Proleće je, a kao da nije,
nema tebe moje jedino,
da uneseš vedrinu i smeh.
Koji sam ja napravio greh
da sam osuđen na patnju i tugu,
a da ne mogu da je podelim sa voljenom
i zamenim je srećom,
da duši lakše bude,
i sa dragom da se uvrstim među srećne ljude?
To sudbina nije moja,
srce ostaje i dalje puno bola,
iz njega je nastala i pesma ova.
A bol zakopana u mojoj duši,
s' nadom da će manje da me guši,
ili će potpuno da me dotuče,
na ivicu života odvuče.

Čudno vreme, čudni ljudi

Sati idu, vreme se troši,
dani se nižu, i ljudi veoma loši.
Prijatelja više nema,
svi se samo prave,
kada ono što su hteli od tebe pokupe,
šutnu te i zaborave.
Otvoriš im dušu kao tetrapak mleka,
a ne znaš šta te iza toga čeka.
Sve im baš kao na tacni daš,
a na kraju
zbog svoje otvorenosti samo ispaštaš.
U početku prihvate te onakvog kakav jesi,
a onda te bace da ni sam ne znaš gde si.
Nikada se opametiti neću,
i uvek ću nasesti na istu priču,
greška je moja
ne trebam verovati svakom živom biću.
Zatvoriću se u oklop da me niko ne zna,
da mi glava bude mirna,
jer posle ovog sasvim je trezna.
Otreznilo me još kako,
nisam znao da mogu nastradati tako.
Sada imam školu i oprezan biću ja,
neću verovati nikom
dok svoja osećanja meni izliva.
Sve je to samo fol,
iskrenosti ni malo nema,
niti je prijatelj pravi prijatelj,
niti je žena prava žena.
Pretvorili smo se u čudovišta,
gori smo od hijena,
među ljudima nema više prijatelja.
Točkić sata se okreće istom brzinom,
a loše stvari na tebe navaljuju svojom težinom.
Svakim danom biće teže,
nema više ničega što ljude može da poveže.
Izgubilo se iz ljudi ono dobro,
izazovu te svojim rečnikom
pa te naprave psiho bolesnikom.
Ne vide svoju sliku,
da su grozne reči izgovorili,
da priznaju sebi neće,
gore je nego da su prosuli po tebi najgore smeće.

Tvoje oči plačne

Volim tvoje oči plačne,
i tvoju dušu što tiho jeca,
znam da me voliš
iako nismo skupa ni ovog proleća.
Mnogo će još dana, meseci, godina proći,
a ja ne znam da li ću tebi ikada doći.
Živimo svako u svojoj samoći,
mislimo jedno na drugo
mada se nismo videli dugo.
Zato iz oka suzu uvek puštaš ti,
i žališ što nam se nisu ostvarili snovi.
Duša te boli,
jer znaš da te moja i dalje voli,
iako pored tebe nije
želi da ti ljubi oči uplakane,
njoj tako mile.
Kada si uplašena pokraj tebe da stane,
da te zagrli čvrsto, nežno,
da te smiri, da ti vrati sreću,
i osmeh onaj stari
dok smo bili skupa zaljubljeni, mladi.
Još uvek zaljubljeni jesmo,
skupa nismo, i adrese pogubismo.
Uzalud čekam da pismo od tebe neko dođe,
nemam pisanoga traga,
ostao sam bez adrese tvoje draga.
Zato ti moja pisma ne stižu,
a neću ti moći doći ni ja.
Trag sam svaki tvoj izgubio,
a dobro znaš koliko sam te ljubio.
Ostaće zauvek samo plačne oči tvoje,
duša koja će i dalje tiho sama da jeca.
Proleća će mnoga proći,
a ja ti srećo nikada doći neću moći,
da ti radost srcu vratim,
znaj da i ja zbog toga patim.
Samo što ja suze svoje krijem,
i sa tugom bitku bijem.

Sećanje na čudno poznanstvo

Zamišljeno gledam,
i ne mogu a da se sećanju ne predam.
Sećam se tebe,
to je jače od mene,
kada si me posmatrala
dugo nisam mogao izbeci taj pogled,
kao da si imala u rukama dvogled.
Sedeo sam u letnjoj bašti,
a ti sa dvogledom prepustila se svojoj mašti.
Bilo mi je čak i neprijatno,
u mene si gledala neprestano.
Čak je i konobar primetio to,
pa me je pitao da li se poznajemo.
Rekao sam da ne,
tada mu postade sumnjivo sve,
pošto su ovo nova vremena
sumnju u njemu izazvala si i probudila,
ako nikad još nisi ubila.
Imala si oštar pogled, k'o mačem da seče,
konobara tog dana uspela si da presečeš.
Pesekla si ga pogledom preko pola,
da ti je prišao i udaljio od stola.
On je konobar i obezbeđenje,
kao na stalnog gosta motrio je na mene,
pošto sam ja bio dobra meta,
jer sam se skoro vratio iz belog sveta.
Danas je čudno vreme,
svuda lešinari i hijene.
Ovog puta nije bilo to,
već nešto drogo.
Slobodan bio sam ja,
pa si da mi priđeš želela.
Nisi se setila boljeg trika,
a i volela si kad je frka.
Pošto sam celu situaciju ispratio,
beše mi zanimljivo
pa sam ti prišao,
pozvao te za moj sto,
i konobara njegove odgovornosti oslobodio.
Čudno poznanstvo nikada čudnije,
ja te i danas volim i toga se uvek setim,
letnje bašte, tvog dvogleda,
što oko tvoje kroz njega me gleda.

Priča o životu

Živi život, vreme neumoljivo teče,
dan brzo prođe, za čas padne veče.
Sat odbrojava neumoljivo minute,
šta je život ako zaboravimo lepe trenutke.
Nemoj propuštati ni jedan tren,
tvoj život pripada samo tebi,
zato ga osmisli da ti lepo bude,
pa i po cenu da se drugi ljudi čude.
Svi brinu kako drugi žive,
a za svoj sopstveni život uvek nekog krive.
Dobro rešenje za tuđe životne probleme
uvek nađu,
a u svom ne mogu da se snađu.
Slušam to svakog dana
sa radija i TV ekrana,
čitam savete iz novina i sa fejsbuka,
da mi je već postalo muka.
Samo teorija i suva priča,
slušajući postadoh starac od mladića.
Sve što čuješ
ne moraš u sve da veruješ.
Samo staložen budi,
partnera svog razumi.
Pričaj sa njim o svemu
iskreno i otvoreno,
ne radi ništa ishitreno.
Život u većini slučajeva nije san,
mi ga takvim činimo
i tako ulepđavamo sebi i svima oko nas
svaki sledeći dan.
Dani se ne mogu vratiti,
hej čoveče, ženo,
kada ćeš to shvatiti?!
Tolerancije mora biti,
ne treba svoj život pod noge baciti.
Ako ga zgaziš sada
prestaje svaka nada,
a onda tvoje srce neumoljivo strada.
Zato daj sve od sebe,
i voli onog pored tebe.
Od Gospoda Boga imaš taj dar,
živi život kao car.

Osećam te

Osećam ti srce,
osluškujem ti dušu,
još od prvog dana poverila si mi se
ne želeći da više budeš sama.
Od tada nisam ni ja sam bio,
svakog dana sa tobom sam snio.
Gledao u sat kada ćeš se pojaviti,
ti, moj plavi cvete,
prvukla si me kao sunce suncokrete.
Za tobom mi je, kada god se pojaviš
od radosti igralo srce,
nisam mogao to obuzdati,
imao sam potrebu stalno sa tobom biti.
I bio sam u snovima svakog sekunda, minuta i sata,
moga srca uvek su ti bila otvorena vrata.
A kada na njih uđeš,
obuzimala me milina, toplina,
i ljubio bih te dugo
zaboravljajući sve drugo.
Samo si mi ti bila važna,
divio sam se tebi jer nisi lažna.
Znala si da voliš, znala si da ljubiš,
dovodila si me do slatkog ludila,
pristajem na sve i kada bi me sutra ubili.
Ne želim tebi da se išta dogodi,
to oprostiti sebi ne bih mogao,
toliko snage ne bih smogao.
Tebi reći ne, ne bih mogao,
ti si ta što mi sne ispunjava,
i kada bi trebalo da se mre,
ja bih umro za tebe,
da bi ti srećna bila
i život svoj nastavila.
Znam da na to pristala ne bi ti,
ali kada je u pitanju sreća tvoja
otišao bih, i opet bi bila moja,
jer si u srcu duboko,
moje plavo oko.

Tišina osmeh guši

Da sam te voleo,
i iskren prema tebi bio,
to samo mi znamo i niko više,
sada danima liju kiše
jer te pored mene nema.
U mojoj duši tišina osmeh guši,
ne mogu da se smejem,
blizina mi tvoja nedostaje,
moji dani ni na šta ne liče,
otišla si iz moje priče.
Ode bez i jedne reči, objašnjenja,
a mislio sam da si iskrena žena.
Prevarih se, sada tek vidim,
o kako sam bio naivan
sam se sebe sada stidim.
Zašto uvek tako prođem ja?
Iskreno srce moje stalno nasamareno bude,
previše verujem u ljude.
To je moja kazna,
da sretnem nekoga kome je duša potpuno prazna.
U početku lepo priča, pažljivo sluša,
misliš potpuno te razume,
a na kraju deo srca ti oduzme.
Ožiljaka srce je moje puno,
da će ga neko povrediti
nikada nisam na to računao.
Otvorio sam joj dušu,
ništa nisam krio,
a ona je mene lažno ljubila,
i na kraju ubila.
Otišla je, ni reč da mi kaže,
zar nije mogla barem i taj put da me slaže?
Kako može takva da bude,
pitam se da li ona uopšte veruje u ljude?
Naćiće se neko da joj srce slomi,
onda će osetiti kako sada mene duša boli.

Loši ljudi

Probali smo srećni biti pred svima,
nismo znali da toliko zavidnih duša ima.
Bili smo stalno njihova tema,
svakog trenutka želeli su da nas nema.
Uspelo im je to,
i od tada nismo više zajedno.
Nikako da shvatim zašto je neko srećan
kada vidi da ja patim?
Što se smeje  iza tvojih leđa
kada tvoju dušu tuga vređa?
Zašto je takav ceo ljudski rod,
da se veseli kada tebi tone sreće brod?
Umesto da u toj tvojoj sreći
i njima bude fino,
na licu im se vidi koliko im je krivo.
Velika pakost iz njih zbori
kada tvoje srce veselim žuborom govori,
a kada taj žubor utihne,
u njih srce od sreće hoće da pukne.
Ovaj svet pun je zlobnih ljudi,
zato uvek na oprezu ti budi.
Dobro gledaj u ljudska lica
može da ih oda najmanja sitnica.
Kiseo osmeh na licu tom,
a rado bi ti rasturio dom.
Čestita ti, i steže ti ruku,
a u sebi želi da te vidi u bolu i jauku.
Eto takvi ljudi oduvek su bili,
na tuđoj nesreći svoju su sreću gradili.

Večiti gubitnik

Prošlost moja laka bila nije,
zato uvek moje oko vlažnu suzu krije.
Da je vidi, nikome ne dam,
rukom je brišem, i uspravno gledam.
Biću hrabar, neću da povijem leđa,
teško mi je jer me stalno ovaj život vređa.
Ništa dobro ne ide,
budućnost lepu od suza moje oči ne vide.
Sadašnjost me mnogo boli,
jer nema ko ovakvog da me voli.
Prošlost moja nije bila sjajna,
neka zauvek ostane moja tajna.
Noć hladna pada, oči me peku,
od suza mojih napraviću reku.
Biće bistra, duboka,
od suza iz mog oka.
Nosiće moje boli,
mene nema da voli niko,
na ovo stanje odavno sam navik'o,
od sreće i veselja odavno sam se odviko.
Patnja je moj saveznik,
večiti sam njen najverniji gubitnik.
To se promeniti ne može,
kako vreme ide, biće samo teže.
Nikada tugu neću prevazići,
sreća me nikada neće stići.
Daleko ispred ja sam od nje,
digla je ona ruke od mene.

Sve što želim

Samo malo sa mnom budi ti,
ne obraćaj pažnju šta će reći ljudi.
Trebam te svakog sata, svakog trena,
uvek su ti vrata mog srca otvorena.
Uđi bez kucanja,
u tužna moja svitanja,
kada na tebe mislim ja.
Da te nežno zagrilim,
u zagrljaju tvom sav da se istopim,
i ovu dušu samo tebi poklonim.
Pokloniću ti sve što imam,
o tome davno snivam,
srce moje da ti dam,
dovoljno da ostvarimo jedan divan san.
Da kroz život idemo zajedno
i volimo se beskrajno.
Moja boginja da budeš ti,
da se nikada ne razdvajamo mi.
Voleću te svakim danom sve više,
moja duša stihove stalno tebi će da piše.
Uvek ću da ti se divim,
i da zahvaljujem Bogu
što sa tobom živeti mogu.
Život svoj ako treba za tebe daću,
nikada ružno tebe pogledati neću.
Osmeh tvoj vredi zapamtiti,
urezan u sećanju mom biće,
ti si moje najslađe piće,
od koga se nikada odvajati neću,
dođi, donesi mi sreću,
koja će trajati dugo,
jedino to želim, i ništa drugo.

Pusti me da letim

Pusti me da letim,
ne brani mi to.
Samo ti zna[ koliko mi znači
kada sam visoko,
samo tada osećam se slobodno.
Ne brani mI let.
Samo tako mogu videti
koliko je život lep.
Ne mogu disati.
Ne mogu pisati.
Ako mi zabraniš leteti,
puno ćeš pogrešiti,
a mene zauvek izgubiti,
i nećeš imati koga ljubiti.
Zato pridruži se ti meni u tom letu,
da veselo skupa obiđemo planetu.
Da letimo tamo gde život ima lepšeg sjaja,
gde se dobrota i ljubav u jedno spaja.
Gde nema tuge, čemera i jada,
poletimo zajedno da stignemo baš sada,
jer život kratko traje,
malo nam šansi daje.
Zarobljeni u okove
propuštamo najbolje od života darove.
Oslobdimo se, i poletimo do zvezda
da pronađemo lepša gnezda.
Da se u njih spustimo,
i srećni ostarimo,
gde nam ništa teško biti neće,
gde će nam lica biti ozarena od sreće,
gde nam mašta potrebna biti neće.
Gde će nas miris cveća opijati,
a cvrkut ptica uspavljivati,
spokojstvo i smirenost njihova pesma
u našu dušu će se utisnuti.

Šaljivi osmi mart

Dobro jutro želim
prijateljicama mojim,
ponosnim pripadnicama ženskog roda,
neka danas živi vaša sloboda.
Želim vam srećan osmi mart,
i ljubim vas prijateljski preko godine cele,
nadam se da od vas sve to žele.
Da ne bude ljubomore,
pozdraviću i vaše drage muževe,
vaš jači pol,
ne izvodim nikakav fol.
Oni na vas misle samo ovaj dan
pa vam život izgleda kao san.
Na nekoliko sati
lepo je u grudima to osećanje imati.
Osećanja su retka
pa brzo uvidite da je muškarac vaša prva greška.
Da ne bi plakali
kiselo se smejete,
i njimu srce grejete.
A što su oni vas zanemarili,
i pod otirač vam praznik stavili,
to zanemarite danas vi, moje dame,
da danas barem ne budete same.
Ljutite se na muškarce vaše svakog narednog jutra,
jer vi samo znate šta vas čeka sutra.

Majčinska molitva

Kroz zamagljeno prozorsko staklo
gledam u daljinu,
po vetru šaljem pozdrav
svom jedinom detetu.
Otišlo je od mene daleko,
ne što je htelo,
već što je proterano sa svoje zemlje,
pa nije moglo da hrani mene.
Proteraše nas, i uzeše nam imanje,
u izgnanstvo odoh pod stare dane.
I ne bi tuga bila toliko bolna
da nam do temelja ne spališe kuću.
Sada sa tugom i setom
plačem za našim domom
i mojim detetom.
Što je moralo otići od mene,
nisam mu takve pričala bajke,
da će morati da se odvoji od rođene majke,
sa zemlje svoje da beži,
dani su mi sve teži.
Nisam ga videla godina šest,
osećam samo gorčinu i bes,
ali proklinjati dušmane neću,
za zdravlje sinovljevo zapaliću sveću.
Moliću Anđele da mi dete zdravo i živo ostane,
i da Bog da neka mi se vrati
od sreće sa njim ću zaplakati.
U zagrljaj da se meni baci,
Svojoj dragoj majci,
da ogreju sunčevi zraci
dok ga gledam na kućnom pragu
nase kuće sred Kosova,
zemlje naših pradedova.

Grešio sam

Greška u tebi nije,
moje srce pogrešilo je.
Mesto poljupcima i pažnjom da ti vraćam,
išao sam drugoj poljupce da plaćam.
Sada se gorko kajem za sve što sam ti uradio,
nema opravdanja.
Neće ih ni biti,
kaznu zasluženu moram pošteno odslužiti.
Ne zaslužujem te,
bolja si u duši,
ne dam da te moja sebičnost više guši.
Otići, ne znam gde,
otići ne znam kuda?
Iako ravnodušnost vidim sa tvog lica,
slab sam i kukavica.
I kako da odem
kada sam s tobom proveo života pola,
Volim te iako sam ti naneo dosta bola.
Otići ne mogu, snage nemam,
padam u očajanje
što ispraviti ne mogoh ništa,
i uništih dva ognjišta.
Ponos za mene ne važi,
pređi preko svega samo,
samo mi se vrati.
Grešio sam, stalno pravio ti probleme,
iako sam znao da ti voliš samo mene.
Da li možeš preko svega preći
i greške oprostiti mi ti?
Ili su vrata za mene zauvek zatvorena,
tvojim suzama natopljena,
sada reci mi!
Ili da smognem snage
napustim deo grada u kome se nalaziš ti sada,
pustim te da živiš,
da me za sve kriviš,
jer si potpuno u pravu,
imaš pravo da mi ne kažeš zdravo,
ako me ikada sretneš, od mene okreni glavu,
ne zaslužujem ni pogled taj
koji je imao nekada blistav sjaj,
dok ga nisam uništio,
i sebe ovako ponizio.
Nisam za tebe ja,
sigurno nikada neću ni biti,
sa mnom se nikada ne zna,
zašto ponovo patiti.
Doživećeš sigirno sreću
kakvoj se nikada nisi nadala.
Zaslužuješ ti to,
da ti sunce zasija ponovo.

Šta se to desilo sa nama?

Vreme prolazi, idu dani,
suze teku kao i lani.
Ne mogu da ih zaustavim,
teško mogu da te zaboravim,
u srcu osećam da te još uvek volim.
Šta se to desilo sa nama,
dobro znaš da sam te voleo godinama.
U mom srcu jedina si bila,
a sada si od mene otišla polomljenih krila.
Čime sam to tebe povredio,
čime sam tvoje srce ozledio?
Kakvu sam nepravdu tebi naneo?
Kada sam te toliko razočarao?
Da li mogu grešku ispraviti,
i sa tobom ponovo biti?
Bez tebe moja duša vene, pati,
neće još dugo izdržati.
Ni plakati ne mogu više,
oči moje presušiše,
i suze me napustiše.
Zato mnogo više sve me boli,
kao kada ti neko ranu soli.
Ta rana svakim danom sve je veća,
napustila me je svaka sreća,
a tuga je sve veća.
Proleće je na pragu,
zauvek sam izgubio svoju dragu.
Cveće cveta, cvrkuću ptice,
a meni je sve tužnije lice.
Osmeh nikada na moje lice neće da se vrati,
stalno će biti tužno,
i od bola ružno.
Vreme prolazi, tuga je sve veća,
sa tobom je bez traga otišla i moja sreća.

Prva misao

Ko me to toliko voli
u ove rane sate?
Ko to ne prestaje misliti na me?
Kome sam prva misao dok je budan?
Ko na mene misli i dok spava?
Kome je zbog mene puna glava?
To je jedna mala plava,
zbog nje moje srce ne može da spava.
San mi ne sklapa oči,
budan provodim noći,
i čekam jutro kada će mi doći.
Ko me pominje kada kazaljke se sklope?
Ko to misli o meni moj živote?
To je ta, što na nju mislim ja.
Ime njeno reći neću,
da ne ureknem našu sreću.
Mislimo jedno na drugo,
i volimo se ludo, ludo.
Kada se budemo sreli,
zahvalićemo Bogu,
to je sve što smo od života hteli.

Idem tamo gde pripadam

Pitam mesec, pitam zvezde,
zašto sam ostao bez tebe?
Zašto mi i ove noći
nedostaju tvoje oči?
Odgovor čekam uzalud,
u kosti mi se uvukla ledena stud.
Ja više nemam kud.
Da te čekam jedino to mi preostaje,
ako je od života, brate dosta je!
Sam danima, sam noćima,
godinama čeznem za tvojim plavim očima.
Ne mogu da ih zaboravim danima,
a ni noćima.
Šta god da radim o njima samo maštam,
vrati mi se, sve ti praštam.
Oprosti i ti meni,
u zagrljaj mi kreni.
Raširi mi ruke,
da ućutkaš neme jauke.
Šta je bilo, prošlo je,
nepovratne su godine.
Molim te, dođi meni ti,
mladost ne možemo vratiti.
Da nam starost bar bude lepa,
spreman sam za tobom da krenem i na kraj sveta.
Da te nađem, da te vratim,
nemam snage više da patim.
Koračam bez tebe,
a osećam se kao da ne shvatam ništa,
idem pravo do gubilišta.
Bliži se moj kraj,
nemam snage ni koraka više,
ceo jedan život u trenutku se briše.
Niko znati neće da sam bio tu,
živeo sam tiho, nečujno, kao u nekom snu.
Sada oči sklapam,
i putujem tamo gde mi ne treba niko,
na samoću ovde sam navik'o.
Biću odsad u tišini i mrkloj tami,
zašto da ostajem kada ovde za mene ni ona čak ne mari.
Za mene život nema lepih čari.
Zašto da budem sam?
Zvezdama ću sebe da dam.
Možda tamo i pripadam.

Pile moje

Znaj, plačem za tobom svaki dan,
suze iz oka niz lice klize,
radi tebe je tuga mom srcu sve bliže.
Svejedno nikako mi nije,
suze ronim, sam sa sobom zborim,
telefon ćuti, prolazi noć,
a ja nemam tu moć
da te stvorim pokraj sebe,
i budem deo tebe.
Volim te još uvek,
i zato tugujem, i tugovaću,
srećan bez tebe biti neću.
Ta tuga večno biće moj drug,
ko zna kome ovim sada vracam dug.
Možda neko nekada zbog mene je plak'o,
i verujem da ga je bolelo jako,
kao što sada boli mene,
i duša vene,
dok lijem suze zbog tebe.
Mala moja, meni nema spokoja,
i od tuge ništa drugo ne vidim,
ipak toga se ja ne stidim.
Budućnost ja nikakvu nemam,
osim gorke suze
što te drugi uze.
Oči moje nikada presušiti neće,
od suza mojih truli i trava i cveće.
Ni nebo vedro više nije,
a sunce se iza oblaka krije.
Ptice ne pevaju više,
otkada si otišla
ništa više srećom ne odiše.
Nebo je sive boje,
ko li mi te uze pile moje?
Suze da brišem prestati nikada neću,
ti si ta što je odnela moju sreću.

Iskrenost je vrlina a neiskrenost mana

Ne zalećem se nikada ja
za osobom koja nešto skriva,
iako je vatra živa.
Mora biti iskrena
da bi moja bila,
ne zalećem se
da mi ne bi otpala krila.
Uzalud svako skrivanje
voleti je neću,
ako ne otvori svoje srce iskeno,
drugoj odleteću.
Zanimljivih dama dosta ima,
ali ne padam na to ja,
ako je neiskrena
slobodno piši veza propala.
Srca naša ne mogu biti skupa,
ako između nas postoji nešto što se skriva,
i ako duša nije iskrena,
ne može biti moja voljena.
Zanimljiva može biti svaka,
da me osvoji kao igračka malog decaka,
čak i da mi se dopadne jako,
ali samo na kratko.
Sve je to na kratke staze,
samo iskrena srca se uvek traže.
Moj savet dajem svima,
ne krijte ništa, i budite iskeni prema voljenima.
Ako je iskrenost vaša slaba strana,
teško ćete naći osobu pravu
radi takvih vaših vlastitih mana.
Svako će vas ignorisati,
i vaš pristup sebi zabraniti.
Neiskrenost odbija,
i nikada ništa ne dobija.
Iskrenost je vrlina,
a neiskrenost mana,
dobro pazite koja je vaša jača strana.

Naći ću je

I još uvek čujem te jasno,
i budan vidim tvoj lik,
nadam se da ću te naći,
da mi nećeš biti samo mit.
Prepreka se ne bojim,
jer te još uvek volim.
To duboko urezano osećanje u meni,
ne mogu prekinuti ni vreme, ni ljudi,
i baš me briga to šta će još reći,
i ko će da nam sudi.
Sudili su većim ljudima od mene,
samo ja se nikoga ne bojim,
ne prestajem za njom da tragam
i da joj se nadam.
Osećam da i mene traže njene oči,
ruke njene,
samo malo strpljenja,
nešto mi govori, ista nam je želja.
To mi je dovoljno da ne prestanem da je tražim,
da mi ništa teško ne pada,
da ću je naći duša moja
ne prestaje da se nada.
Pa i ako celi život u traženju mi prođe,
živeo sam u nadanju da će sreća ipak da mi dođe.
Zato neću da sedim skrštenih ruku
i da čekam sudnji dan,
da je pronađem sve od sebe daću,
svaki deo sveta pogledaću.
sve od sebe ja ću da dam,
da ne ostanem u starosti tužan, nesrećan i sam.

Jutro je blizu

Jutro je blizu a ja još ne spavam,
budan o tebi još uvek sanjam.
Sanjam osmeh tvoj,
i pitam sebe zašto nije više moj.
O, kako bi srećan bio
da sam ti još uvek mio,
da se sa tobom budim,
da ti nežno lice ljubim.
Da budeš meni sve,
želim da bude kao nikada pre.
Mada to ne može biti,
ali volim o tome budan sniti.
Kada nesanicu imam,
budan volim da te snivam.
I dok razmišljam o tome
sreću svoju ne krijem.
U snovima je svaki moj dan,
samo u snoviima ja se ne osećam sam.
Snovi moji ulepšavaju život ovaj koji živim,
bez njih, čini mi se, ne bih mogao da preživim.
Sanjati nikada prestati neću,
u snovima mojim srećan
na drugi svet svoju dušu preseliću.
I tako biće srećan svaki moj dan,
kao što je moj najlepši san.
Uvek budan da sanjam želim,
srećom tužne dane sebi da bojim,
a ne sa tugom drug da budem
i stalno da tugujem.

Laž i prevara

Laž i prevara moj stil nije,
danas mi oko jednu suzu krije.
Ta suza teška je,
a možda greška je.
Kada razmislim bolje o svemu
platio sam visoku cenu.
Šta to vredi sada,
vreme se ne može vratiti,
ni sam ne znam
koliko ću još patiti.
Gledam mora, talase, što se o obalu lome,
i sa setom razmišljam o životu svome.
Drugačiji da li je biti mogao,
postavljam sebi pitanje svakog dana.
Odgovor ne stiže,
godina za godinom se niže.
Nižu se dani i noći,
shvatiš jednom da odgovor neće doći.
Čitav život mi prođe u postavljanju pitanja,
tako dočekujem sutone, a i svitanja.
Pričam sam sa samim sobom,
samoća je čuvar moj,
a ja zarobljenik njen,
koliko se družimo postajem njom opčinjen.
Naviknut na tišinu i samoću,
promena bi me ubila,
duša moja ne bi novinu bilo kakvu podnela.
Sreća i smeh
skratili bi joj vek.
Ostajem svojoj samoći veran,
do samog kraja,
samo će između nas stajati tuga,
a opet, ona nas spaja.
I tako, tuga bez samoće ne ide,
a samoća bez tuge neće,
tu mesta nema ni za malo sreće.

Kiša suze briše

Mesto snega kiša pada,
prolećna nije,
a u mom srcu tuga se krije.
Neka čudna zima došla na moj prag,
znam da više nisam tebi drag.
Snega nema, vreme se izmenilo,
mesto beline sivilo moje dane obojilo.
Kada bi barem počeo da veje,
da se setim pogleda tvoga
i osmeha blaženoga.
Tada si poklanjala meni najlepše sate,
kada o tome razmišljam
ne mogu prestati misliti na te.
Zaboraviti nikada neću moći
belinu tih zimskih noći.
Znam, to se ponoviti više neće,
nisam ja te sreće.
Mogu samo da tugujem
i sa bolom da drugujem.
Zajedno sa kišom suze da lijem,
kada plačem bar ne moram da se krijem.
Kiša dobro dođe da utopim suzu moju
i pokrijem tako tugu svoju.
Neka pada, neka lije,
otišlo je najmilije,
otišlo je bez povratka,
duša mi je crnja od sumraka.
Kišo padaj bez prestanka,
potopi sve u meni,
i sećanja izbriši o toj ženi.
Ne želim da se sećam nje,
pljušti kišo kao nikada pre,
speri i odnesi sve.
Ne želim na nju sećanje da me proganja,
izvuci me iz ovog stanja.
Uspomena me oslobodi,
i ako možeš iz prošlosti me vodi.

U tišini

U zagrljaju tišine
zadnje dane brojim,
nije tu
najlepši cvet kojeg volim.
Ostavio me kada je najlepše bilo,
zato se i nebo ovako pomračilo.
Tišina gluva oko mene vlada,
tama pala iznad grada,
vetra nema, mirno je svud,
a u meni neka ledena stud.
Sledilo se srce od jezive tišine,
nje nema da baci malo zvezdane prašine,
da skloni sivilo sa neba mog,
tišinu pretvori u slavujev poj.
Da se povrati slomljena duša,
i da živeti ponovo pokuša,
Uzalud svemirom svoje misli šaljem,
beskrajno tugujem i bezvoljno se predajem.
Predajem se u tišini tami,
znam da smo ja i moje srce sami.
Još samo otkucaje njegove čujem,
i prema nebu ruke pružam,
o moj dragi Bože
što sam ovoliko tužan.
Tišina je glasnija i od mog glasa,
a noć sve tamnija i nema mi spasa.
Progutaće me crna rupa,
kao da me bilo nije,
tama će moj nestanak da sakrije,
tišina će da svedoči da me ni bilo nije.
Niko neće znati da sam živeo ja,
jer nisam iza sebe ništa ostavio ja,

Čista duša

Nasmejan mi je obraz i duša čista,
pa sam srećan kada u sumorno jutro sva zablista.
Sjaj i toplinu daje,
ni od kog ne traži oproštaje,
a spremna je svima ih dati,
loše pored nje samo prođe,
dobro uvek pamti.
Iz toga snagu crpi,
pa povređeno srce krpi.
Zakrpiće ga još mnogo puta,
ni na kogga ona neće biti ljuta.
Treba dosta snage, volje,
da preživi dane ove,
da se nada da će bolje biti,
optimizmom pesimizam skriti.
Ne dati mu da ispliva na površinu,
već pustiti sunčeve zrake
da u dubini duše sinu.
Dobre stvari uvek treba isticati,
a loših se odricati.
Tako jačati duh svoj,
da otklonimo nesklad duše, misli,
i tela nespokoj.
Da ponovo budu oni jedinka cela,
da nam na licu bude uvek blagi osmeh,
da nam je drag svaki čovek.
Da ne gledamo samo njegove mane,
već pronađemo u njemu svetle strane.
Svi mi ih imamo
samo ispod tamne površine
trebamo zagledati malo kako duša diše.
Izvući sve sto je dobro ostalo,
a ostalo je skoro sve,
samo uplašeno, duboko sakriveno u nama godinama,
pustiti sunce svojim zracima tamu da skloni,
Svetog Duha od straha da nas oslobodi.

Danas voli

Danas voli,
sutra ostavljen budi.
Ne obaziri se
šta će reći ljudi.
Nemoj da te sumnje muče
da nećeš moći voleti kao juče.
Samo treba naći ko će i tebe iskreno da voli,
a ne samo da ti zadaje boli.
Priznajem, ali neću da se kajem.
Vešto napravimo grešku
i zaljubimo se jednom jedinom smešku.
Kasnije smešak taj nestane sa lica,
i vidimo da zabluda je bila,
samo što se iza osmeha
neprimetno krila.
Taj susret prvi uvek nas prevari,
ne umemo srcu reći: "Polako, razmisli, stani".
Takvi su ljudi koji iskreno vole,
često budu ostavljeni
i te rane mnogo bole.
Bole rane zadobijene,
a kroz glavu prolazi kako ona nije volela mene,
gde baš na nju da naletim,
plače mi se kad se toga setim.
Zato kažem, danas voli,
sutra kako ti bude,
navikni srce da preživi
i kada ostavljeno bude.
Jer život je jedan
i niko nije vredan
da budeš tužan i nesrećan ti,
potrudi se, pronađi, i opet nekoga zavoli.
Na ovom svetu mora da je još neko sličan tebi,
što još pravu ljubav našao nije,
pronađi ga ti,
i počnite srećan zivot u dvoje vi.

Voleti i voljen biti

Voleti i voljen biti
nema ništa lepše,
kada ujutru vidiš
kako ti se njene oči smeše.
Kada ti nežnim glasom izgovori ime,
u usima čuješ najlepše rime.
Najsrećniji si tada
i srce tvoje kuca kao nekada,
kada bio si mlad,
i zaljubljen kao sad.
Zaustavio bih vreme,
skinuo bih joj s' neba zvezde.
Zatvorio vrata,
i bio sa njom do poslednjeg otkucaja sata,
a zatim iznova. 
I uvek bi nešto bilo
što bi te privlačilo kao magnet,
svaki tren da provedeš sa njom
lepom i zanosnom,
i budeš samo njen sad i zauvek.
Da poljupce primaš
i u njenoj lepoti uživaš,
jer znaš da te voli
i da ti nikada neće okrenuti leđa,
da će uvek biti tu
kada te drugi kleveće i vređa.
Takva žena zaslužuje svu tvoju ljubav
koju nosiš u svom srcu,
ona ti je svetlost da ti obasja pute
i da te brani kada se na tebe svi ljute.
Da ti snagu da,
kada bez nje ostaneš ti,
kada ti leđa okrenu svi.
Čudna su ovo vremena,
nema pravih prijatelja.
Zato čuvaj i voli onog koji voli tebe.
Imao si sreće,
niko te kao ona voleti neće.

Ogledala duše

Oči su duše ogledala,
a duša se ogleda u njima.
Kada je pogled zamagljen
duša danima pati,
i ne može da se povrati,
život pređašni da vrati
već tuguje,
zamagljen pogled to nama kazuje.
Malo ko zna pročitati to,
i pažnju ne obraća svoju na oči maglom prekrvene
i bolnu dušu što jedva diše.
Dok magla pred okom bistar pogled skriva, i muti,
duša naša nešto loše sluti.
U nama nemir se budi,
a srce hoće da izludi,
iz grudi da iskoči,
a sve to odaju naše oči.
Taj pogled što kroz maglu gleda,
svakog časa želi bitku da preda.
Ima nešto što nas sa tog puta vraća,
i ne da da duša skupo plaća,
da oči dugo budu u magli,
neko kao da nam kaže da nismo sami.
Da dušu otvorimo, udahnemo duboko,
u nebo pogledamo i Gospoda ponizno zamolimo,
da nam bistar pogled vrati,
da nas isceli, da naša duša bude nam čista,
da naš pogled ponovo može da zablista.
Pomoć tražimo i od Isusa Hrista,
da nam se vrati osmeh na naše zabrinuto lice,
molimo se tebi presveta mati naša
premudra i prečista Bogorodice.

Stalno se pitam

Bilo je dosta davno, sećam se ja,
otada je prošlo mnogo godina.
Beše to srećno doba
kada nas je bila puna soba.
Puna soba žagora, pesme, priče,
a danas dani ni na šta ne liće.
Niko nikoga neće da čuje,
svako svakom hoće da pametuje.
Da savet da onom drugom,
a ne želi od njega ni da savet primi,
ni kada pogreši da kaže sam: "Izvini".
Svakog drugog za svoje greške krivi.
Stalno se pitam zašto je to tako,
i tužan sam jako, jako.
Po nekad bih zaplak'o.
Dok smo daleko jedan od drugog,
spremni smo da ih slušamo satima,
a kada se okupimo,
ponašamo se kao kada nas ništa ne zanima.
Kada mi osoba iznese mišljenje svoje,
nađe se uvređeno srce moje.
Pa se pitam kakva je to moja pamet,
da prasnem iz čista mira
i da pogrešno čujem onoga što mi dobro misli,
kritiku da mi da,
da u buduće ne grešim tako ja.
Ništa mi ne vredi što se posle kajem,
kada sam povredio onog što je spreman
svoje sve za mene da dati.
Stvarno ne znam, kakav sam to čovek ja?
I uvek padam isti ispit,
i ponavljam uvek iste greške,
misleći da su sitne,
ali se varam, mnogo su surove i veoma teške.
Svakog dana sve isto radim,
o moj Bože, pokaži kako sve to da izgladim.
Što sam tako pun sebe,
kada na to mislim srce mi pati,
a moja narav neće ili ne može da se obuzda,
pa iste greške pravim i dalje,
a nema opravdanje.
Ne znam kako da nazovem to stanje?

Ptičiji cvrkut

Tri male ptičice
sletele na moj prozor,
videle kod mene svetlo
pa zazželele razgovor.
"Pusti nas unutra,
napolju je mraz i hladno,
sneg pada, krila su nam mokra,
osećamo se jadno.
Sve je prekrio,
ni mrvica nema,
uginućemo od hladnoće i gladi,
zima se nimalo sa nama ne šali.
Za malo toplote i mrvica sa stola,
cvrkut naš u tišini tople sobe
prijaće uhu tvome,
a razveseliće i dom tvoj.
Cvrkutaćemo ti pesmu na uho tvoje,
za malo pšenice,
kukuruza i suncokreta,
tako ćemo preživeti do narednog leta.
A kada leto dođe,
napravićemo gnezdo iznad prozora tvoje sobe.
Cvrkut naš uspavljivaće te svake noći,
a jutrom ranim buditi,
i raspoloženje dobro celog dana nuditi.
Nećeš odoleti našem cvrkutu,
uhvatićeš i curu za ruku,
staćete pored prozora
i slušati nas dok rudi zora.
A uveče, kada dođete sa posla,
umorni od rada i buke,
mi ćemo vam zapevati,
našim cvrkutom vaše brige odagnati.
Lagano utonućete u lep, miran san,
i odmoriti za sutrašnji novi dan.
Neumorne bićemo mi,
cvrkutom našim bićeš zadovoljan ti.
Najlepši cvrkut biće naš
tebi upućen,
zašto, to ti samo znaš.
Cvrkutaćemo na sav glas,
da tebe nije bilo,
ne bi bilo ni nas.
Ti si nas spasio studene zime,
zato kroz cvrkut posvećujemo ti ove rime.
Neka te Bog čuva, Anđeo pazi,
spasio si male ptičice,
da ih na snegu niko ne zgazi".

Hristos se rodi, Vaistinu se rodi

Sviće, svicće beli dan,
Božić ulazi u moj stan.
Nosi zdravlje, ljubav, sreću i lepotu,
sve ono što je dobro u životu.
Otvaram Hrstu vrata,
sa mnom se raduju mama i tata.
U našem skromnom domu,
Hrstos je naš mio gost,
trpezu bogatu spremamo,
danas se završio Božićni post.
Molimo se Gospodu, sečemo kolač,
pijemo vino u zdravlje svih nas,
da Gospod Bog blagoslovi nas.
Da nam podari zdravlja, ljubav, i mir,
da uz nas bude do sudnjega dana,
da je na našoj duši što manje bolnih rana,
eto zašto se Božić proslavlja.
Slavićemo uvek Oca, Sina, Svetog Duha,
da nam dobro bude, od Gospoda našeg.
Neka se blagost spusti na sve ljude.
Ne smem zaboraviti nikada Spasitelja mog
što ga je na zemlju poslao Gospod Bog.
I ti bi to trebao znati,
došao je Isus svoj život za te dati,
da iskupi sve grehe tvoje,
Zato danas slavi Hrstovo rođene,
a tvoje spasenje.
Uz Isusovu žrtvu spasen si najvećeg zla,
ne zaboravi, zato ga danas slavim i ja.
Slaviću Božić kako je red,
mesto pelina da u životu pijem med.
HRSTOS SE RODI -  VAISTINU SE RODI!

Badnji dan

Dok pahulje veju
oči nam se blago smeju.
Isus nam se rodio
i spas nam doneo.
Ne bojimo se ničeg mi
Hrstos nas štiti,
i od svakog zla brani,
pored njega nikada nismo sami,
ne da nam da budemo u tami.
Pravim putem nas vodi
da živimo u duhu vere,
da slušamo roditelje,
Da bi nam bilo što bolje
verujmo u sve što je Gospodnje.
Zato raduj se i ti,
Isus nam noćas dolazi.
Dolazi nam Hrstos kao spas,
radujmo se, radujmo, i Gospoda veličajmo.
Unesimo slamu, zapalimo Badnjak,
oglasimo na sav glas,
noćas Spasitelj stiže među nas.
Srećan ti Badnji dan, a i veče,
Isusa čekamo i njemu se radujemo,
od te sreće nema veće,
neka ti je srećno Badnje veče.

Sam jesam

Sam jesam,
ne znam gde sam.
Na jednu ženu mislim stalno.
Kako da joj stignem,
iz pepela da је dignem,
to želim neprestano.
Ona je tu u srcu mom,
i kada sam potpuno sam,
ustvari ja sam uvek sa njom.
Ne puštam je iz mojih misli ni tren,
znam da sam u mislima njenim i ja samo njen.
Ne želi da me deli ni sa jednom drugom,
a u samoći bori se sa svojom tugom.
Niko ne zna, samo ja osećam to,
želim joj pomoći, ali ne znam kako,
suviše je mlada stupila u brak,
mesto toplog sunca sreće,
oko nje je samo mrak,
hladan kao snežni oblak..
Ne vidi ništa osim tuge i beznađa,
mesto sunca, iznad nje svakog jutra
samo se crni oblak rađa.
Nema sa kim razmeniti misli,
niti reći ono što je tišti,
sve što joj na duši leži,
zbog toga su joj dani sve teži.
I tako, iz dana u dan,
ne može biti srećna,
a znam da joj je to jedini san.
Da usreći nekog
i da sreća se vrati njoj.
Pitam se kako pomoći ženi toj?
Da li na to prava imam,
ili u propast srljam?

Novogodišnja želja

Imam želju da joj sebe na poklon dam,
želim da za Novu Godinu ne budem više sam.
Ona meni bila bi sve,
kada bi Deda Mraz njoj odneo me,
sa me ispod njene jelke stavi,
nek' me u ponoć pronađe moj Anđeo plavi.
Da joj budem radost danas i sutra,
pored nje da dočekujem jutra.
Sa njom dane da provodim,
da se njenim usnama sladim,
da mi ona bude sećer i med,
da sa njom provedem životni vek.
To bi mi najlepši poklon bio,
sa njom bih se oženio
ako ona hoće mene,
ispunićeš moje želje.
Deda Mraze nosi me u njenu kuću,
ako me hoće uz nju ostaću.
Tačno u ponoć stavi me ispod njene jelke,
kada me nađe da me zagrle ruke meke.
Neka ima srce pošteno, dušu dobru,
da od mene loši dani već jednom odu.
Da zajedno ostanemo
i od Nove Godine nastavimo život udvoje,
to želi ovo srce moje,
i druge želje nema,
poklonu ona neka se obraduje
i u Deda Mraza počne da veruje.
Svoje srce treba nekom dati,
Nova Godina po tome da se pamti.