Nadolazeća bujica

Nemoj da gledaš preko ramena,
jer gaziš vodu do kolena,
ko ne gleda ispred sebe
često zna do vira da dođe,
ali ne i da ga prođe.
Zakači ga struja jaka,
koja sruši i najsnažnijeg junaka,
gde neće tebe,
zato bolje gledaj ispred sebe,
na oprezu uvek budi,
znaš šta vrtlog radi od ljudi.
Dovoljno je malo nepažnje,
da odeš bez i jednog traga,
i da završiš u najvećoj struji,
koja sve ispred sebe mrvi.
Ne može je obuzdati nikakva sila,
bujica je od pamtiveka najjača bila.
Kada ona jednom kene,
utapa sve redom,
tako će tebe i mene,
ne pita ništa,
plavi kuće, ruši ognjišta.
I kada vidiš to, srećan si što si živ,
što te bujica nije odnela u duboki vir.
Vreme je gadno,
na sve strane je uzuburkano,
brana izdržati neće,
narod je ceo u kovitlacu nesreće.
Kako koji dan sve gore,
bujica nadolazi, gledaj da spasiš svoje.
Ako te ova reka uhvati,
ništa ti ne sleduje osim smrti,
ovaj potop svima preti,
zar baš tako mora, ne želim u njemu mreti.
Ko preživi neka priča svima
najgori je potop među migrantima.
To je bujica koja se zaustaviti neće,
plavi sela, gradove, i stvara nove jade.
Stari jadi prošli nisu,
a novi već se pišu.
Nacionalno propadanje, bezizlazno stanje,
nas je svakim danom sve manje.
Nema nam više spasa,
ide reka puna uzburkanih talasa,
i sve to ćutke gledamo,
uskoro ćemo talasu da se predamo.

Suviše je kasno

Suviše je kasno za ljubavi nove,
a tebe slučajno upoznalo je srce moje,
tada sam ti sve svoje dao,
a ja jednom kada dam,
natrag više ništa ne uzimam.
Što jednom poklonim moje više nije,
ne želim uzeti ništa od drage osobe
koja mi srce greje,
i što je učinila da mi se lice ponovo smeje.
A ta osoba si ti,
dođi, još uvek sam na istoj adresi.
Ne menjam je da bi me lakše našla,
i po svoje došla.
Tebi pripada srce moje, duša, celo telo,
samo tebe je oduvek želelo.
Tvoj zauvek ću biti, ma gde god da si,
samo pored tebe biće moje može da se skrasi.
Ako ne dođeš ti, lutanju mom biti kraja neće,
sreća moja zauvek nestaće.
Osmeh će sići sa mog lica,
to će biti tvoja krivica.
Toliko te volim da ne mogu zamisliti dan bez tebe,
ti ćeš uvek biti deo mene.
Ma šta odlučila ti,
tvoj ću uvek ostati,  i ovakav kakav jesam,
čekam te, znaš gde sam.
Ruke širim tebe da grlim,
ti si sve moje,
dođi da živimo udvoje.

Čekao sam te

Čekao sam te cele noći,
zamišljajući tvoje oči,
u koje sam zaljubljen ja,
pa mir nemadoh, ni noćnoga sna.
Nisam oka sklopio,
a balon sam vina popio,
vino pomoglo ništa nije,
došla nisi, a trebala si.
Znaš kako je kada nekog čekaš,
čekanje se u večnost pretvori,
a pogotovo kada se neko voli.
Minuti mi dugi kao sati,
a sati nikako da mi prođu,
teško se navikavam na samoću.
Noć je vedra bila, nebo puno zvezda,
jedna ptica odletela iz svog gnezda.
Nije znala da se vrati,
zalud za njom druga ptica pati.
Sudbine iste smo ja i ptica,
ona tužni cvrkut šalje,
a moje srce plakati ne prestaje.
I tako iz noći u noć,
očekujem da li ćeš mi doć'.
Ptica svog ptića čeka,
možda dođe izdaleka.
A ja se nadam tebi,
zašto mi želju ispunila ne bi.
Dođi meni ovog jutra,
možda će i ptici ptić doći,
da srećni budemo iduće noći.
Život u dvoje je lepši,
i ptice to znaju,
da u paru lepše pevaju u svakom kraju.

Tražeći sebe

Tražeći sebe pronašao sam tebe,
dugo sam bio izgubljen,
odavno od svih napušten.
I kada više nisam imao nade,
sretoh tebe i ugledah tvoje oči,
meni odmah tako drage.
Bile su tužne, uplakane,
i nisu znale da ih gledam ja,
ispod jednog kestena.
„Moram da joj priđem“, rekoh sebi,
i pođoh prema tebi.
Prišao sam tiho, polako, da se uplašila ne bi.
Pomislih u sebi, ko zna šta dogodilo se tebi.
Izvadio sam maramicu svoju,
obrisao suzu tvoju.
Upitah te zašto plačeš,
šta to tvoje srce mori,  a tvoju dušu tako boli.
Počela si pričati svoju tužnu priču,
meni, nepoznatom mladiću,
koji te pažljivo slušao,
i utešiti te pokušao.
Nisam bio od velike pomoći,
kada si pogledala u moje oči,
bile su isto pune suza,
i mene je pod svoje uzela tuga.
I tako plakali smo udvoje,
ne pitajući više zašto i zbog čega,
mada smo znali oboje,
ja plačem zbog tebe, a ti radi njega.
Oboje smo ostavljeni bili
kada smo o sreći snili,
ni slutili nismo
da nam se sprema leto kišno.
KiŠno leto zbog naših suza,
tužni dani, gorčinom tuge izazvani.
Suza tvoja pada mi na dlan,
još jedan tužan prođe nam dan.
Proci će još dosta dok suze presuše,
i počnu oči da ti se smeju,
duša dok zaboravi,
a srce oseti da ima još neko da ga voli.

Nikada kasno nije

Napraviću korak prvi,
pružam ti ruku,
napravi korak drugi,
prihvati ono što ti se nudi.
Ako si bez snage, bez volje,
osloni se na mene,
osetićeš, bice ti bolje.
Nemoj sama, tužna i uplakana,
bezvoljna biti,
ja sam tu pored tebe
i želim ti oslonac dati,
da tvoje nežno srce ugleda blistavo jutro,
vedro nebo, sunčev sjaj,
i neka zna duša tvoja,
da nije radosti tvojoj kraj.
Zato smogni snagu za korak jedan,
napravi ga, znaj da biće sreće vredan,
a ne uzaludan.
Ne trebaš stati, nego ići dalje,
neću ti dati da se duh tvoj predaje.
Bio sam bezbroj puta u situaciji
kada nisam više video šta da radim,
ali nisam prestao
pozitivnim mislima da sam sebe hrabrim.
Tako ti je to kod svakoga, ne samo kod tebe,
veruj mi i poslušaj mene.
Ne pričam ti prazne priče,
osećam da tvoja i moja jedna na drugu liče.
U mnogočcemu slični smo ti i ja,
zato ne predaj se nikada.
Nikada kasno nije da se izvučeš iz najgore situacije,
svaki problem je rešiv,
samo ne trebaš klonuti duhom,
već se na mene osloniti,
i putiti da te spasim ispruženom rukom.

Ćutim, nesreću slutim

Na usnama mi reč stoji,
u grudima rana peče,
gde odoste mili moji,
sam provodim i ovo veče.
Tuga mi dušu skupila,
od bola sam zanemeo.
Sam na svetu ovom ostao sam,
više nikom ne pripadam.
Drugo vreme, zli ljudi,
u meni krv se ledi,
niko nikoga više ne štedi.
Jedni slave, drugi plaču,
a nas Srbe bi na lomaču.
Svet nas mrzi, ne znam zasto?
Ali me boli i boleće me jako.
Proteraše me sa ognjišta svog,
a najmilije moje pre vremena uze Bog.
Nisam osvetoljubiv, niti učen da mrzim,
dela njihovih sam se pred Hrstom stidim.
I ne mogu da shvatim kako čovek može takav biti,
da sa nožem i puškom na tebe ide kuću da ti pali,
a od rođenja ste se znali.
Da li smo osuđeni stalno na selidbe,
dok nam se ne zatre srpsko ime,
ko može meni da kaže to,
zašto su samo Srbi osuđeni na golgotu,
strašan progon, poniženje.
Da nemaju dom i strahuju za život svoj.
Mnogima se ove reči dopasti neće,
ali pričaće je neznani grobovi, i neupaljene sveće.

Ti si život moj

Kada ti neko nedostaje,
ne smetaju ti prepreke,
vešto ih preskačeš,
i voljenoj osobi u zagraljaj uskačeš.
Ne smeta ti kiša, led, blato sneg.
Žuriš njoj zajapuren, mokar sav,
ne smeta ti oluja ni grad.
Ni daljina ne predstavlja prepreku,
jer se samo jednom tako voli u veku.
Ništa te ne može zaustaviti
kada sa voljenom želis biti,
još kada znaš da te voli ludo,
moguće je svako čudo.
I kada je na drugom kraju sveta,
ništa tebi to ne smeta,
auto-stop tu je,
srce tvoje njoj poručuje.
Videće te se za manje od 24 sata,
jedva čeka da joj sklopiš ruke oko vrata.
Da te nežno poljubi priželjkuješ ti,
tada ćeš sugurno znati da te bez granice voli.
Da nije bitno koliko ste udaljeni,
ako ste iskreno jedno u drugo zaljubljeni.
Ljubav ne priznaje granice,
već piše jezikom ljubavi
nežne životne stranice.
Nema granica, prepreka ne postoji,
sa tobom su ispunjeni svi moji snovi.
Lepši su od svake lepote,
u zagrljaj tebi idem lagano,
i radujem ti se moj živote neprestano.

Dve morske sirene

Nemirno more kao što je srce moje,
što noćima o tebi sanja
dok talasi udaraju o stene,
pa se često pita,
setiš li se ti nekada mene?
Ako me se setiš kako možeš da me ne pozoveš,
da mi ne čuješ glas?
Šta se to isprečilo između nas?
Kao i uvek ja na tebe ne prestajem misliti,
želim u toploj noći u more sa tobom zaroniti,
da ronimo po divnim dubinama sve dok imamo snage,
a onda izronimo da te na pesku milujem,
ljubim tvoje mekane tople usne,
meni tako drage.
I tako sve do zalaska sunca.
A kada ono utopi se i zađe u more,
u kućicu bih te uneo da ne nazebes
do ponovnog svitanja avgustovske zore.
Pokrio bih te mojim telom,
poljupcima zapljuskivao,
kao talasi što ti prijaju,
da te tako moji dodiriri ispijaju.
Dozvolio bih da sva tvoja čula uživaju.
I ne bi bilo srećnijeg para od nas dvoje,
što sa morem u rana jutra bez reči zna da razgovara.
I opet plavo zelena voda zove nas sebi,
da zajedno zaronimo,
jutarnju sreću iz nje pokupimo.
Da budemo dve morske sirene,  da budem blizu tebe,
a ti da se držiš mene.
I da budemo srećni do kraja leta,
a s’ jeseni u maloj kućici kraj založenog šporeta,
slušamo vetar i buru uz topli čaj,
čekajući sledeći maj.

Dama i kavaljer

Imala je taj pogled
od kog’ ti se ledi dah,
a u isto veme bukti u tebi,
pretvara te u prah.
Sa njom nikada nisi znao
da li si anđelu ili đavolu svoju dušu dao.
Znala je da vrti sve muškarce
oko malog prsta,
njoj niko nije našao mane,
kada ulicom prođe, saobraćaj najednom stane.  Ne samo saobraćaj,
već i prolaznici za njom glavu okreću,
svi za njom zvižde,
o svoje noge se sapliću.
Gde god se pojavi, napravi neviđenu gužvu,
čak prkosi i sopstvenom mužu.
Samo jednu manu ima,
ne razgovara sa nepoznatima.
Reći ćete, pa to nije mana,
žena je samo lepo vaspitana.
Na zvižduke i dobacivanja ne obraća pažnju,
putem ide svojim i ničega se ne boji.
U svojoj glavi možda misli svašta, i ima pravo,
muškom svetu ne treba ni da kaže zdravo.
Muški svet kaže da su žene loše,
a ja se pitam, zašto bi oni uvek zabranjeno voće.
I tako iz dana u dan,
muškarcima teško neko može poremetiti plan.
Zviždaće oni svakog dana,
čim ugledaju na ulici ženu da je sama,
a ima i onih što znaju meru,
pa se ponašaju kako dolikuje kavaljeru.

Molitva za moje voljene

Bože samo jedno te molim
čuvaj one koje volim.
Da im daš snage,
molim ti se za sve moje drage,
da imaju zdravlja, strpljenja,
kada je u pitanju svaka njihova želja.
Da im duševni mir bude na prvom mestu,
da ti se zahvale neka osećaju potrebu čestu,
i molitvu naka tebi Bože upute,
a ne snuždeno da ćute.
U molitvi leži velika snaga,
ja znam Gospode da je tebi svaka osoba jednako draga.
Da ti je lice tužno,
kada vidiš da nam se dešava nešto ružno.
Znam, osećam da si i tada sa nama,
i plačeš što naša duša i telo radi nečega strada,
i znam da ćeš skoro doći,
molim se svakog dana, svake noći,
ako može patnja naša što bezbolnije proći.
Da dostojno Bože dočekamo tvoj sud,  primi nas Gospode pod tvoj skut.
Bože zaštiti sve ljude,
po volji tvojoj kako ti kažeš,
neka tako i bude.
Gospode, ti si jedini naš spas,
moja porodica i ja upućujemo Tebi ove molitve glas.

Boli jednog muškarca

Boluje, pati,
a ipak želi tebi da se vrati,
iako zna da taj bol od tebe dolazi,  želi da te vidi,
iako će patnja još veća biti,
bol nećeš njemu ublažiti,
već ga jačim učiniti,
jer čoveka koji te ljubi nećeš ljubiti.
On tebe voli, ti njega ne,
on ti daje život svoj,
ti njemu suze, bol i tugu,
a znaš da te voli kao ni jednu drugu.
Noćima sedi i piše, spavati ne može,
samo se preispituje i uzdiše,
ne zna da to pomoći mu ništa neće,
još se nada da nije ostao bez sreće.
Kako koji prolazi dan,
sve više je neveseo i sam.
Tužnih očiju, tuznog lica,
ne može ga izmeniti ni vesela ulica,
ulica puna graje,
a njemu od suza oči blistaju i sjaje.
Da li je to u redu, da samo on pati,
a niko nema da ga uteši, niko da mu svrati.
I tako nižu se dani,
tužniji je više nego lani,
nije došao onaj što mu srce rani.
Tako to biva od prvog dana,
sam se čovek leči od zadobijenih rana.
Taman se srce oporavilo malo,
kada neko mu reče do njega mu je stalo.
Opet stvar ista, poverovao je on,
i doživeo je još jedan brodolom.
Brodolomi se nižu, nema im kraja,
tugu od tog čoveka niko više ne moze da razdvaja.

Znaš li da si u mom pogledu

Znaš li da u svakoj pori si mojoj,
da te vidim u bistroj suzi svojoj,  koja mi iz zenice pada
jer me napušta svaka nada,
da češ pokraj mene biti nekada.
Znaš li da dan sa tobom počinjem,
da se budim kada vreme buđenja nije,
kada kiša lije, sunce kada grije,
znaš li da mi nedostaje „dobro jutro“ tvoje,
i pitanje: "Kako si spavao milo zlato moje?"
A ja da ti odgovorim  poljupcima poželim "Dobro jutro, srećo moja".
Pored tebe volim što se budim.
Znaš li da nikada nisam namrštenog lica,
osmeh mi na licu ostavlja trag,
da sam ti kao nekada još i dalje drag,
znaš li da to ja znam.
Znas li da bi za mene život bio pravi,
da je to sve ovako, ne u snu već na javi.
Znaš li da bi ja onda bio, ne gubitnik
nego pobednik svakog jutra,
jer bi znao šta me čeka suta.
A pošto sutra ne znam šta će biti,
ostaje pitanje koje ću tebi postaviti,
odgovor znaš li odmah mi reci ili prećuti,
neka su neizvesni ovog časa minuti.
Znaš li da minut brže prođe,
kada te pored mene ima,
da su lepši leto i zima,
znaš li to ti, ili ti moram još puno toga objašnjavati?
Znaš li da sada me hvata san,
a ja samo zbog tebe sada ne spavam,
čitavu noć oka sklopiti neću,
pesmu ću napisati jednu,  koja će se zvati „Znaš li da si u mom pogledu“.

Po vetru mi pošalji

Pošalji mi miris tvoje kose,
po vetru da osetim tebe ja,
iako sam od tebe daleko,  i ne mogu preći preko,
a želeo bih uz tebe biti,
u ranu zoru sa tobom se buditi.
Da nam rosa okvasi tela,
jer su posle ove noći vrela,
iako zajedno bila nisu,
osećam te po mirisu.
Vazduh miriše mirisom zaljublje zene,
koja noćas nije bila pored mene,
ko zna da li će ikada i biti,
možda se u stvarnosti nikada dogoditi neće,
da mi njena kosa zamiriše na poljsko cveće.
da me gleda njenim crnim očima,
što ih sanjam noćima.
Pošalji mi po golubu pismonoši,
pramen kose tvoj,
da umiri moj nespokoj.  Čuvaću ga u džepu od svilene košulje,
na levoj strani gde za tebe kuca srce moje.
Neću ništa više tražiti od tebe ja,
a za uzvrat šaljem ti svoju dušu
koja samo tebi pripada.
Čuvaj je kao najdragoceniju stvar,
samo ti si ta što je dobila nju na dar.
Po vetru ti šaljem poljupca dva,
život živim dok te u snovima vidim,
da ti kažem ni malo se ne stidim,
tako želim da si na javi pored mene,  da ne živim od snova,
već da budeš stvarnost moja.

Gorčina

Posle tebe pustosš i prašina,
u ustima opor ukus kiseloga vina,
a u duši gorčina.
U srcu jad i tuga,
ne mogu prežaliti i neću da te zameni druga.
Otišla si, ni reč rekla nisi,
a da ću da patim znala si.  Znala si od prvog dana
ako me ostaviš na duši
da će da se otvori rana.
Rana duboka je ta,
nisam to od tebe očekivao ja.
Moja ljubav ti si bila,
a sada vidim da ja nisam bio ljubav tvoja,
i ako si ti bila jedina moja.
Šta mi sada preostaje,
što je od tebe, dosta je.
Neću više suze da brišem,
već pokušati iz sećanja tebe da obrišem.
Znam to neće lako biti
ali pokušati moram, nemam šta izgubiti.
Izgubiću samo ovo što je u meni sada,
da nastavim dalje, pokušaću kao nekada.
Znam da sam rekao
da druga zameniti ne može mesto tvoje,
ali ako te ne zaboravim
mogu se oprostiti i od sreće svoje.
Zato bolje tebe da dam zaboravu,
možda nekada i nađem ljubav pravu.
Možda me već čeka,
i na mene se iz nekog prikrajka smeška,
samo prvo trebam priznati
da si ti bila moja greška.
Nije kasno ispraviti grešku,
i okrenuti se umiljatom smešku.

Dok se more penilo

Dok se more penilo,
u meni nešto se promenilo,
stegla me tuga,
ja u plavim dubinama izgubih druga.
Pa sada samo šum talasa slušam,
i tužno mi je sve, jer nema više nje.
Odnela je bura sa broda,
gde je bila širina i sloboda.
A mene ostavila sa srca pola,
koje bez nje jedva kuca.
Polovina srca se guši
jer sam ostao bez drage što mi je bila u duši.
Nje više nema,
u duši ostaje uspomena
na nju i taj kobni dan,
kada sam zauvek ostao sam.
More se peni,
i dalje ja osećam njene zagrljaje nežne,
osećaću ih svakog dana,
i boleće me mnogo rana,
nikada neću moći bez nje u samoći,
baciću se ja sa stene,
da u plavoj vodi vidim oči njene.
Neka mi slika zadnja to bude,
nisam ja za ovde, ne mogu među ljude.
Neka me nosi vode val
u njen poslednji zagrljaj.

Plava dubina

Šta to kriju talasi plavi, 

šta se iz dubina čuje, 

šta to meni more poručuje? 

Svaku zoru gledam ka moru, 

zamišljen i sam, 

zagonetku da odagnam. 

Već duže vreme da je rešim ne mogu, 

šta mi to plavi talas želi reći, 

kakve krije on tajne? 

Da saznam, u dubine zaroniću ja, 

možda žena riba dole mene čeka? 

Priče kruže da vreba iz dubine plave, 

da skočiš i zaroniš, 

više nikada da ne izroniš. 

Mnogi su tajnu hteli da znaju, 

plavom moru spremni i život da daju. 

More milosrdno nije bilo, 

mnogo je momaka potopilo. 

Zagonetka još osta ta, 

šta dubina plava skriva niko ne sazna. 

Tako će biti do okončanja sveta, 

plava dubina, u njoj tajna neotkrivena. 

Mnoge će vode proteći, 

a tajna se nikom neće reći. 

Niko neće moći da je sazna, 

ako i pokuša, smrt će biti za njega kazna. 

Plava dubina samo tajnu zna, 

i tajna večno biće u njenim dubinama sakrivena.

Plava ptica

Ptico plava, reci mi,
gde mi noćas draga spava?
Ti letiš visoko
i sve vidi tvoje bistro oko.
Imaš dobar vid da vidiš nju,
moju voljenu,
da li spava, ili je boli glava.
Što kraj nje nisam sada,
da li mi se još uvek nada?
Plava ptico, moja drugo,
prenesi joj pozdrave, ništa drugo,
neka mirno ove noći san usni,
i neka se nada uskoro da me vidi,
prenesi joj to pa dalje idi.
U povratku opet svrati,
i oslušni šta mi ima preko tebe kazati,
doleti, na rame mi sleti,
cvrkutom ćeš mi otpevati njene reči sve,
a ja razumeću te.
Dok budeš cvrkutala
uzdahe moje ćeš čuti,
teški su mi bez nje dani, sati i minuti.
Kada bi imao krila tvoja,
da poletim u nebo plavo,
i iznenadim moju dragu,
poljupcem u pametnu joj glavu,
pa joj na rame sletim,
krilima dotaknem njeno lice,
moja drage, moje lepotice.
Kada me nežno pogleda,
da joj padnem ispred kolena,
a ona da me uzme i na svoje grudi stavi,
da odmori pred let ljubavi.
Plava ptico druže moj,
odvedi me još noćas ženi toj.

Suza u njenom oku

Ona sedi, čeka da li ću doći,
ne zna da li će uplakana i ova noć njena tako proći.
Suza u njenom oku se vidi,
ne skriva je jer je sama,
nema kog' da se stidi.
Sama od jutra do večeri,
nema sa kim radost ni tugu da deli.
Teško je srcu njenom,
duši još teže,
nema nikoga za kog' bi da se veže.
Željna je nežnosti, željna priče,
željna graje,
tek na momenat vidiš da joj oči sjaje.
Ne od radosti, ne od sreće,
tužna će provesti i ovo veče.
Veče je sparno, ni kiše nema,
lice svoje sklanja rukama,
niko ne zna na kakvim je mukama.
Ona sedi, sedeće još dugo,
sa prozora jedan pogled se gubi,
uzaludno traži ko će oči da joj ljubi.
I proćiće dan, veče i noć će proći,
samo njoj niko neće doći.
Osuđena je na samoću,
bez priče, bez pesme,
sama danju, sama noću,
povučena u svoju samoću.

Poruke tvoje čuvam

Poruke tvoje čuvam u duši,
a srce svoje poklanjam, dajem,
i pozdrave tebi šaljem.
Kilometri nas dele,
a znamo da nam se srca vesele,
kada pomislimo jedno na drugo.
Oči nam se smeju,
a vešto to kriju
nikom da ne otkriju.
Srce bez ljubavi je hladan kamen,
a u našim dušama gori večiti plamen.
Zapalili smo ga jednim stiskom ruke,
kada smo se upoznali,
iako jedno o drugom ništa nismo znali.
Kasnije preko poruka,
pisala si o sebi meni sve,
o moj Bože, ne mogu bez nje.
Da li ćemo poruke i dalje pisati,
i dok ih čitamo samo uzdisati,
ili će nas sudbina spojiti,
i nikada razdvojiti.
Zna li neko da kaze,
samo da ne laže.
Laž bi ubila sve u meni,
i ništa ne bi bilo lepo što čuvam u sebi.
Zato ipak neka tajna ostane,
a u mislima sreća ne prestane.
Pa ne mora nikad biti stvarna,
barem u snovima je izuzetna i bajna.
Poruke tvoje meni puno znače.
U ovom životu tuge,
kada nemam utehe druge.
Nemoj mi prestati pisati,
olakšaj mi disati,
pun sam negativne energije.
Samo kroz pisanje ti možeš osloboditi mene.

Uzalud kucam

Kucam ali uzalud,
i nadam se, jer nemam kud,
da ćeš otvoriti mom srcu tvoja vrata,
da ćeš me pustiti dva tri sata.
Samo da te gledam i srcu otkucaje usporim,
uverim da te volim.
Kucanje moje ne čuješ ti,
nećeš mi otvoriti,
mogu jos dugo čekati,
pozitivan odgovor neću dobiti.
Kucam uzalud i džaba sav moj trud,
ispred vrata stojim kao lud.
Predosećam da si sama,
otvori, nemoj da ti se srce boji,
pusti da me srce tvoje upozna,
kucam već duže vreme
da otvoriš i upoznaš mene.
Neću kucati još dugo,
nemam strpljenja toliko ja,
mogu mi dosaditi sva ta kucanja,
čekanje umoriti me može,
i daleko od tebe da srce moje ode.
A kada ode jednom,
povratka biti neće,
kucanje će prestati,
sreća će sa tvojih vrata nestati,
ko zna hoce li više doći,
zato mi otvori još ove noći.
Tamna noć pada,
nemoj da se moje srce uzalud nada.
Uzaludno nemoj da kuca,
otvori mu pre izlaska sunca.
Pusti ga pre izlaska sunca,
da vidiš u očima kako sreca svetluca.
Neka nam zajedno od ovog jutra srca kucaju,
i srca od sreće pucaju, i veselo kucaju.

Ćutanje

Ćuti, nemoj nikom reći
da sam pronašao put ka sreći.
Ćuti, nemoj niko da zna
šta srce moje sada oseća.
Ćuti, i pusti neka traje,
lepo je imati takve osećaje.
Ćuti, i slušaj kako srce kuca,
gledaj, u oku mom jedna zvezda svetluca.
A ta zvezda to si ti,
za mene jedina ljubavi.
Ćuti, i čuvaj tajnu,
noćas mi ličiš na vilu bajnu.
Bajna vila moja mila,
što me iz sna noćas probudila,
i htela mi nešto reći,
a nije bilo reči,
samo tišina i pogled meni upućen,
govorio je da sam samo njen.
I ćutanjem igrali smo se mi,
samo pogledima jedno drugom govorili,
bez ijedne reči znali smo sve,
ćutali smo nas dvoje,
i pustili da nam tela govore.
U tišini i noći punoj zvezda,
nismo izlazili iz gnezda,
ušuškano i toplo nam je bilo,
nikom nemoj reći šta se u njemu dogodilo.
Na ćutanje zaklinjem se ja,
a zakuni se i ti,
dok god živimo,
šta se zbilo niko neće saznati.

Kosovo je bilo naše i ostaće (Vidovdan)

Sledi tuga, tišina, jad,
sve ono što u mladosti nisam,
preživljavam sad,
svestan moje tuge
što ne mogu menjati druge,
a još manje se mogu priključiti njima,
tim bezdušnim, oholim homosapiensima.
Dokle će ludilo trajati?!
Dokle će dobri ljudi stradati?!
Da li imaju imalo stida?!
Da li krivicu osećaju
zbog koje nam srce iz grudi kidaju?
Ne dotiče ih naroda plač,
mesto blagostanja, mira,
nude nam haos, užas i rat.
Zaboravljaju da se sve okreće,
i da dugo ovako biti neće,
Za svaku suzu našu zažaliće jako,
ali oprosta neće biti,
vratićemo sve kako je bilo,
Metohiju i Kosovo pod Srpsko krilo.
Evropa nam je ogadila,
Amerika jos više,
od Kosova pustoš napraviše.
U budućnost sa Rusima,
to je što nas zanima.
Da očistimo ovaj smrad,
i da živimo kao nekad.
Svoj na svome,
Srbin na Kosovu polju,
da ima budućnost bolju
i kuću svoju,
ispod Srpske zastave
da se Srbi više nikoga ne plaše.
Da svima do znanja damo
da je oduvek bilo naše, i da će biti,
da ćemo i dalje na Kosovu svoje gnezdo sviti.
Posle tišine, tuge i jada
mora progon prestati,
i Srbin na Kosovu ostati.
Srpska zemlja je dole,
na Kosovu polju
izgradićemo budućnost bolju.
Za naša pokolenja
neće Srbin Kosovo ni za šta na svetu da menja.
Probudimo se iz zimskog sna,
vratimo Kosovo tamo gde pripada.
A Srbiji pripada od vajkada
i pripadaće,
zauvek srpsko ostaće.
Oduvek je Kosovo bilo naše,
uz pomoc braće Rusa i ostaće.
Na današnji Vidovdan,
na Kosovu padoše mnoge glave,
a Srbi praznik taj ponosno slave.

Ti si moj najlepši san

Poklanjam ti ovo jutro što sviće,
poklanjam ti sebe,
po ko zna koji put,
kažem ti ne mogu bez tebe ni sekund.
Ne mogu da zaspim,
dok ne osetim tvoj dah,
ne mogu da sklopim oči
a da znam da nisi tu.
Trebam te pored sebe nežnu i usnulu,
da ti šapućem dok me san ne obori,
da ti pričam šta osećam dok uz mene dišeš,
i u san padaš,
a u meni sve budiš,
pa poželim da me ljubiš.
Ah, neću da te diram,
da te budim ne želim ja,
samo ti spavaj,
zaspaću pored tebe i ja.
Pa ćemo se u snovima naći,
i na svetlost dana srećni izaći.
Pokloni mi novi dan,
znaj da pored tebe neću biti sam.
Imaću sve što treba,
da budem srećan ispod ovog neba,
a tu sreću ti ćeš mi dati,
i ja srećom mojom tebe ću zvati.
Voljena moja, zahvalan tebi biću ja,
ti si moje sunce, koje će večito da mi sja.
Od tvog sjaja sreći mojoj nikad neće biti kraja.
Poklanjam ti jutro, i dan,
ti si moj najlepši san.
San koji želim u javu da pretvorim,
i celog života da te volim.

Luka sreće

Letnja noć pored mora
meni fali tvog razgovara.
Želeo bih da te slušam
dok talasi udaraju u stene,
da li i ti isto želiš slušati mene?
Mesec se ogleda u vodi,
podržava nas u našoj slobodi.
Slobodni smo kao ptice dve,
tebi noćas poklanjam sve.
Pokloniću ti najvrednije što imam,
a to su duša i srce,
što u njemu tebe čuvam.
A čuvaću te sve dok znam za sebe,
odvojiti te nikada niko neće od mene.
Živećemo zajedno ti i ja,
bićeš moja zvezda vodilja.
Plovićemo morima sreće,
naš brod niko zaustaviti neće.
Ti ćeš biti kapetan broda,
vodićeš me u prostranstva mnoga.
Život će nam biti lep,
obići ćemo zajedno celi svet.
I kada nađemo mesto za nas,
sagradićemo kućicu pored mora,
kupati se svakog dana,
neću biti sam, i nećeš biti sama,
jedna mala i jedan mali biče sa nama.
Biće to mala, ali lepa posada,
i nikada nam društvo neće praviti dosada.
To će biti naša luka sreće,
u kojoj raste najlepše cveće.

Oči drage

Zvao sam te, nisi bila tu,
zvao sam te čak i u snu.
Videti nisam mogao tebe ja,
bila si tako daleka,
a meni je trebao neko da bude uz mene blizu,
dani loši sve jedan za drugim se nižu.
Kada se čoveku svet ruši,
ima potrebu i želju
da kaže nekome šta mu leži na duši,
srcu šta mu smeta,
samo sam tebi verovao ja
poput malog deteta.
Ti si samo mogla mene da shvatiš,
i da me sa stranputice na pravi put vratiš.
Ovog puta uspeo nisam da te dozovem,
i sebi na taj način pomognnem.
Slučajno, ako me sretneš, nemoj da staješ,
i nemoj da se kaješ.
Za sve sam ja kriv,
i ne zaslužujem bolje,
idi što dalje, široko ti polje.
Sreća je na tvojoj strani,
ja sam joj okrenuo leđa,
zatvorio vrata,
i sada nemam prava da od tebe tražim
da me vadiš iz blata.
Iščupaću se iz ovoga sam,
naći ću snage,
daće mi volju tvoje oči drage.

Sunce nad Srbijom

Dobro jutro dobri ljudi, 

dobro jutro sunce nas nad Srbijom budi! 

Ustajte na noge lagane, 

svanulo je, nema šale. 

Jutro se beli, dan uveliko teče, 

iza nas je ostalo veče. 

Odmora je bilo dosta, 

cvrkut ptica zove domaćina, a i gosta. 

Srbija ustajati mora, 

pred njom je još jedna zarudela zora. 

Zora rudi, dan se beli, 

budnost našu Srbija želi, 

da je čuvamo i gradimo 

i mi smo oduvek hteli, 

ne dajmo da nam Srbiju neko deli. 

Bilo je dosta deobe i seče, 

dozvoliti to više Srbin ni jedan neće. 

Branićemo zemlju, Srbiju našu, 

ne damo je po cenu života, 

čuvamo kuću, avliju, 

kapiju i poviju oko plota. 

Otadžibina tako se brani, 

vracamo dug zemlji koja nas vekovima nesebično hrani. 

To je najmanje što našoj grudi možemo dati, 

probudi se Srbine, i jedom to shvati!

Tajna i ja

Tajne moje duše
niko ne može da zna,
ni ono zbog čega se moji snovi ruše,
to znam samo ja.
Nikom ne želim da kazem istinu pravu,
zašto uvek držim pognutu glavu,
zašto nema osmeha na mom licu,
i zašto te podsećam na ranjenu pticu.
Tajna ostaće tajna,
i kada me ne bude bilo,
zašto sam imao polomljeno krilo.
Kada sam trebao da letim,
i da se radujem svemu,
platio sam visoku cenu.
Samo to ostaje duboko u meni,
nikom neću reći,
pa čak ni voljenom biću,
zašto tajnu krijem
i noćima pijem.
Tražim utehu i zaborav,
trujem sebe, ne mmislim na sutra,
sam sa čašom praznom,
ispijenom do dna, dočekujem jutra.
Jutro dođe i prođe,
tajna u meni zaključana i sada osta,
kafana pozdravlja svog zadnjeg gosta.
I tako iz dana u dan
sa tajnom ja ostajem opet sam,
nikome neću da je odam.

Ključ za sreću

Ključ za sreću ne mogu pronaći,
stalno se za mene tuga kači.
Na suze sam pretplaćen ja,
žalost mi dušu zarobila.
Iz te tamnice izaći ne vidim kako,
radi tebe bolujem jako.
Ti si taj ključ koji meni treba,
da otključaš srce moje,
pa da budem srećan do neba.
Moja sreća je u tvojim rukama,
dođi, pusti je iz tamnice,
umreću ti u najtežim mukama moja srećice.
Ne znaš kako je živeti bez sreće,
kada je pored tebe samo tuga,
i kada pokraj sebe nemaš životnog druga.
Ne želim da saznaš ikad koliko je teško to,
kada je ključ tako blizu, a tako daleko.
Ni slutiti ne možeš, a još manje znati,
koliko je nesrećan čovek, i koliko mu duša pati.
Jer nisi bila ti ta
što je za nekim ikad čeznula,
koliko čeznem za tobom ja.
I ne želim ti takvu sreću, što od ključa zavisi,
ne možeš ga uzeti,
a na dohvat ruke ispred tebe je
i potajno se tebi u lice smeje.

Grešna duša

Snivam snove grešne duše moje.
Duša greši, nema ko da je teši.
Kada bi ona bila tu,
ne bih grešne misli imao ja.
Svu nežnost, pažnju, ljubav svu,
njoj bih samo dao,
i samo njoj uvek pripadao.
A pošto ona pored mene nije,
đavo u meni ne miruje.
Stalno mi šalje nove snove,
ne bi li pod svoje uzeo dušu i srce moje.
Moram da se smirim,
ne mogu više tako da živim.
Nadam se da nije kasno,
da prestanem sa tim,
sve više sebe sa lošim snovima gušim.
Odupreću se njegovim silama,
pomoliću se Bogu i anđelima
da sa mnom budu,
misli moje da očiste,
i na pravi put da me vrate,
sa dobrom ženom da me spoje.
Lako neće biti znam,
teška je borba ta,
između dobra i zla.
Moram volju jaku imati,
i pred njim ne pokleknuti.
U tome će mi pomoći dobri Bog,
pobediću Lucifera zlog.
Baciću ga na lomaču,
čitanjem Jevanđelja njega sagoreću.
Poslaću ga tamo gde i pripada,
da će izaći iz pakla ne sme da se nada.
Uz mene će biti armija anđela,
uz koju ću siguran biti,
i takve snove nikada više neću sniti.
Jedna žena biće mi podrška u svemu tome
koja će biti u domu mome.

Paukova mreža

Slika bledi tvoja,
a ti si i dalje devojčica moja.
Ne mogu izbrisati tvoj lik,
u meni uvek budi žalosni krik,
bez tebe sam gubitnik.
Gubim ispod nogu tlo,
a mislim da ne zaslužujem to.
Ne pitam se ništa ja,
tako je sudbina odlučila,
odlučna i ne popustljiva,
sreća mi je neuhvatljiva.
Sreća od mene stalno beži za korak,
život mi je surov i gorak.
Gorki dani, gorke noći,
živim ih sam u samoći.
Niko mi ne otvara vrata,
od tišine jači su samo udarci kazaljke sata.
Sati idu, prolaze minuti,
mene nema ko čuti,
i kada bih nešto rekao,
svi su od mene tako daleko.
Daleko je i devojka ta,
što je nekada davno zavoleh ja.
Jednom davno beše vreme sreće,
dok nju od mene ne oteše.
dunuše vetrovi hladni, pade tama,
ne znam šta desilo sa nama?
Iznenada sve se zbilo,
od mene ode moje milo.
Otišla je moja draga,
bez pozdrava i bez traga.
Na rastanku rekla ništa nije,
kao da sam stranac,
zato teško mi je.
Teško mi je, i duša me boli,
mislio sam da me ona voli.
Sada plaćaam svoju grešku,
i sa samoćom bijem bitku tešku.
Teška bitka, samoća još teža,
lovi me kao pčelu paukova mreža.
Izaći ne mogu iz te mreže,
svakim danom biće mi sve teže.

Pitanja bez odgovora

Svaki dan nova razočaranja,
nekog čekam ali njega nema.
Tužno je moje srce,
suze mi kvase lice,
taj neko ne može to videti,
niti od tuge me izbaviti.
Daleko je od očiju mojih,
ali od srca nije,
bez nje u duši sve teže mi je.
Kako sa tim da se borim?
Recite mi, jer ne znam, neizmerno je volim.
Znači mi svakim danom sve više,
iako nije tu, čak i jutro svako miriše na nju.
U mislima pored mene je svakog trena,
proganja me sena njena.
Zatočenik sam i rob njen,
u mislima je mojim,
danima sam zarobljen.
A kada svetlost napusti dan,
ona tiho ulazi u moj san,
ne izlazi do novog svitanja,
a u meni bezboroj pitanja,
na koja bih želeo odgovor znati,
zašto uvek mora samo meni srce i duša da pati?
Odgovor nikada ne dobijam ja,
eto otkud moja razočarenja.
Čekam, i ko zna dokle ću,
možda čekajuci tako i umreću.
A ni to nije loše,
ipak moraju nekako dani da se troše.
Bolje da prolaze u sanjarenju i nadanju,
nego u večnom stradanju.

Tiha kiša

Tiha kiša pada,
ja se pitam gde si sada.
Krupne kapljice kvase moje lice,
gde si moja lepotice?
Sumorno nebo, zvezda nema,
u meni očaj, tuga, bol sve jači,
progovaram kroz zube
kako neću voleti druge.
Tvoj ću zauvek biti,
ali ne mogu te oženiti.
Ti si predivno, osećajno stvorenje,
samo što si dosta mlađa od mene.
Meni to smetati nikada neće,
zauvek ćeš biti deo moje sreće.
Tvoja sreća da li ću biti ja,
kada bora svaka na licu počne da se vidi,
ili će mladost tvoja tada mene da se stidi?
Hladna kiša sve jače sipa,
razum moj sve češće se pita.
A odgovor ne znam.
Sam ga sebi ne mogu dati,
a bojim se to od tebe saznati.
Pa sam tužan kao što je ovo kišno nebo sada,
ja starim a ti ćeš ostati još dugo mlada.
Znam sada me voliš kao i ja tebe,
sve bih dao da ostaneš uz mene,
i kada ne budem mlad,
samo to je pitanje sad,
na koje odgovor tvoj može biti
"Da", na moju radost,
a pitanje uvek ostaje:
"šta će kasnije reći tvoja mladost,
kad vreme prođe i pokaže svoje,
da li ću i sa kosom sedom i dalje biti sunce tvoje?"

Osećam tvoje ruke

Osećam tvoje ruke na mojim grudima,

vrela krv teče venama mojim,

noćas se ničeg ne bojim,

želim samo da te volim,

da ti se dam,

da ti ostvarim tvoj jedini san,

da bude dosanjan.

Znam da odavno želiš to

da budemo zajedno.

Da se zajedno budimo,

u jutra rana da budeš moja lekovita hrana.

Da ja budem prvo piće tvoje,

da nam se usne satima ne razdvoje.

Nežnost svu da jedno drugom damo,

i da nikada voleti se ne prestanemo.

To je dobro u ova zla vremena,

da pored sebe imam čuvara anđela,

što će na mene paziti,

i od zlih misli spasiti.

Kada si uz mene, osećam se slobodnim,

gde god želiš mogu da te vodim.

Naš je celi svemir,

u duši, srcu, telu ne osećam nemir.

Miran sam kao dete malo,

što je srećno zaspalo.

A spavati neću ja,

pored tebe nikada,

željan sam da sa tobom pričam,

da te dugo gledam u tišini kada mirno spavaš,

jer osećam da me tada sanjaš.

Sanjaj me, sanjaj, ti Anđele moj mali,

pored mene ne sme ništa da ti fali,

i ne dam nikom da te budi,

dok te moja duša ljubi.

Srce strpljivo čeka,

da me nežno dodirne tvoja usna meka,

kada se iz sna probudi,

i poželi da me nečujno i dugo ljubi.

Tvoje usne

Usne tvoje divne boje koje mame mene,

dok krv brže teče kroz vene,

ne usuđujem se prići,

a ne želim te zaobići.

Hrabrost skupljam da tebi priđem ja,

očaran sam tvojim prelepim usnama.

Podsećaju me na raspuklu višnju posle kiše,

pa poželim da ih okusim i sve zaboravim.

Jedna tajna u njima se krije,

koju želim saznaati,

a da to saznam poljubiti tebe moram,

Usne tvoje kroz poljubac će mi reći,

neće trebati reči,

samo da mi te je još jednom sresti.

Skupio sam hrabrost svu,

sutra ću se stvoriti pored tebe tu.

Da, tebi ću ja da priđem,

veruj mi neću da te zaobiđem.

Ne želim da te noćima sanjam,

a danju od tebe da se sklanjam,

već želim da si pored mene dan i noć,

da mi ulepšaš život ti imaš moć.

Dok te ne upoznam misliću na tebe,

i usne tvoje boje trešnje,

koje mame na ono što se ne sme,

i koje do sada nikom nisi dala,

kada se upoznamo rećiću ti hvala.

Blistam od sreće

Onaj osećaj kada ti duša zatreperi,
srce dok ti se veseli
jer si pisao nešto što svakome prija,
i priznanje je time veće
pa blistaš od sreće.
Takav sam večeras,
jer znam da postojim,
sve vas mnogo volim.
Ljubav je deo pisanja moga,
i dar što dobih od Gospoda Boga.
Da nije Gospod uz mene,
stihovi ne bi tekli kroz moje vene.
Ne bih imao šta da vam ponudim,
niti bih se družio sa vama.
Što me pratite zahvalan sam
i srećan što imam prijatelje na sve strane,
pored vas moja sreća je još veća.
Zahvalnica stiže u pravo vreme,
znak da Gospod Bog nije napustio mene.
Dozvolio mi da se obraćam kroz stihove vesele, tužne,
za usamljene i zaboravljene.

Tužna nedelja

Nedelja će svanuti,
Tuga neće prestati,
Ti kraj mene nisi sada,
Napustila me svaka nada,
Duša nema kome da se jada,
Ide dan, a ja tužan, ne znam gde ću,
Čini mi se poludeću.
Poludeću od samoće i jada,
Da se vratiš meni ti nećeš nikada.
Zatvorila si vrata za sobom,
Zauvek mi rekla zbogom.
I ako je sve bilo jasno,
Voleh te ludo i strasno.
Nikada prestati neću,
Takav i umreću.
Neka, neka kažu, bio je ludak pravi,
Umro je zbog ljubavi.
Izdahnuo je i ispustio dušu,
Voleo je jednu plavušu.
Ona volela njega nije,
Od tuge umro je,
Zašto da se krije,
Ta ljubav je kobna bila,
Život mu je uništila.

Daleko od mene

Moja sudbina je ta, da te pustim ja,
Daleko od mene da odeš ti,
Ne mogu te zaustaviti.
Meni teško biće,
Srce moje patiće,
Da se smiri nikada neće moći,
Najgore će mu biti noći.
Noći tužne i bez sna,
Na tebe uvek misliću ja.
To će mi stvarati patnju još veću,
Tebe nikada preboleti neću.
Neću moći da te zaboravim,
Zato u nepovrat odlazim.
Nemam ovde šta da tražim više,
Duša mi sve teže i sporije diše.
Primičem se svome kraju,
Ne želim da gledam
Kada te drugom daju.
Odlazim na onaj svet,
Kao mlad i neubran cvet.

Život bez života

Živeo sam život dok je bila pored mene,
Otkad je nema živim uspomene.
Uspomene doći će mi glave,
Nedostaju mi njene oči plave.
Oči plave kosa crna,
Stradaću gore nego od puščanog zrna.
Zato život više ne živim.
Sam sebe za sve krivim,
Niko mi kriv ni za šta nije,
Život ode a ja stojim;
Bez nje živeti se bojim.
Samo još kraj svoj da dočekam,
Nema više smisla drugima da smetam.
Samo sam na teretu,
Nikada više neću videt’ tu ženu.
Odlazim u tamu, daleko od svih,
Ovo je moj poslednji napisani stih.

Pusti da traje

Pusti samo da traje, ne tražim ništa više,
Samo malo sunca, posle hladne duge kiše,
Život čudne priče piše,
A ja te volim svakim danom sve više.
Ni slutio nisam da ćeš mi srcu postati draga,
U ovom teskom vremenu biti moja snaga.
Snaga koju do sada imao nisam,
Imam je zahvaljujući tebi,
Tako divnoj ženi!
Nisam znao šta znači voleti,
Ni kakav je osećaj dok čekaš pisani odgovor,
Jer pre tebe niko nije znao otvoriti mi dušu,
I uvući se u njen najskrveniji deo,
Nikom sem tebi to dozvoliti nisam do sada smeo.
A ti si jedina koja imaš ključeve od srca mog,
I poverenje moje da mu se ništa dogoditi neće,
Osim kad-kad što puca od sreće.
Srce treperi dok zahvaljujem Bogu što smo se sreli.
I molim se da nam čudnu vezu niko ne pokvari,
Jer ima toliko stvari što ti reći stigao nisam.
Ne znam ni da li ću uspeti,
Ali jedno znam, da uvek ću te voleti.

Tišina je moj drug

Tišina je moj drug,
Osećam je oko mene svud,
Nikog nema, ona pored mene nije,
U tišini moje srce tugu krije.
Tugu krije, sreći se ne nada,
Samo se pita: „gde li je ona sada?“
Odgovor znam ne može čuti,
U tišini prolaze minuti.
Sati idu, dani se nižu,
U sebi osećam savest grižu.
Zašto sam dopustio da ode,
Kada je bila deo moje slobode?!
Sa njom tišina nije postala,
Uz njen osmeh
Što mi je svakim danom darivala.
Plime tuge stalno nadolaze,
I moje misli njoj odlaze,
Tišina misli me guši,
Nemam snage,
Oko mene sve se ruši.
Tišina nadvladaće sve,
Ja sam ostao sam, bez nje.

Nisam čovek sreće

Zaboravi priču našu,
Okreni leđa tamburašu.
Nisam za tebe ja,
Žao mi je voljena.
Ti tražiš nekog sličnog sebi,
A takvog nećeš naći u meni.
Mene ne drži vreme ni mesto,
Ulica je moj presto.
Veselim ljude druge,
a srce mi je puno tuge.
Prikrivam tugu vešto,
Samo tebi ću reći nešto.
Nisam čovek sreće,
srce uvek boleće.
Zato idi što dalje ti,
srušeni su davno moji sni.
Tvoje snove ne želim da kvarim,
Ostavi me samog da starim.
Zvezda sreće nije sijala to veče
Kada sam se rodio ja,
Tugu sa mnom nosiću do kraja,
Ona će večno da nas razdvaja.
Vreme sa mnom ne troši,
Za mene tek dolaze dani loši.
Tamburom lečim druge,
Prikrivajući svoje tuge.
Ne želim da iko zna
šta u duši osećam ja.
Neka se vesele dok im sviram,
Dobra je maska, kada me pogledaju od sreće sav sijam.

Vino i istina

Posle čaše vina, prijatelj sam svima,
posle čaše dve, opraštam joj sve,
treću čašu kada ispijem, hoću da se ubijem.
U vinu leži spas, ali ne i za nas.
Ne znam kako vinu da odolim,
kada sam pijan, ja je više volim.
Ne mogu sakriti to,
iz mene je vino progovorilo.
Trezan da te volim, ne umem ti reći,
a opijen vinom za tobom idem trčeći.
Da slažem tebe ne umem ja,
istina na videlo izađe,
posle nekoliko caša crvenog vina,
veruj meni moja jedina.
Ako želiš od mene izvući istinu pravu,
vinom opij ovu zaljubljenu glavu,
ispričaću ti sve dok vino dejstvo ima,
ne kaže se džabe da je u vinu istina.
Dolijte mi, neka je uvek puna čaša,
jer ne želim trezan nikoga da lažem,
uz vino sa istinom uvek se bolje slažem.
Ko vino pije, nikada lažov bio nije.
Zato dižem punu čašu,
da nazdravim za ljubav našu,
za istinu skrivenu u meni,
što uz vino priznadoh ljubav jednoj ženi.

Ljubav je magija

Teško je kada nekoga voliš,
a taj neko ne voli tebe,
tada osećaš da ti srce gori,
a duša da ti zebe.
Uvek tako bilo je to,
ti nekoga voliš
a ni sam ne znaš zašto.
Ljubav je jedna jako čudna pojava,
kada se leti treseš kao u sred zime,
a šaka ti je znojava.
A u sred zime goriš,
a treseš se kao prut,
znaš da nisi bolestan,
i niko na tebe nije ljut.
Čas se smeješ, čas plačeš od sreće,
jer voliš je ludo,
u trenutku spreman si svakom,
da napraviš bilo kakvo čudo.
Zaljubljenost snagu daje
za nemoguće poduhvate,
a oni koji zaljubljeni nisu,
teško da mogu da te shvate.
Zato nemoj brinuti ni malo,
budi zaljubljen i voli,
razumeće te osoba kojoj je stalo.
Pa i ako ta osoba tebe ne voli,
možda se preokret desi,
pa se nađete na nekoj
samo vama znanoj adresi.
I baš tada se desi čudo,
da i ona tebe zavoli ludo.
Ne kažu džabe da je ljubav kao magija,
i najtvđe srce kao talas o stenu ga razbija.

Odmora daj sebi

Hajde odmori,

pretrpela si loše stvari,

ja radim smenu treću,

za tvoju sreću.

Laku noć, i lep san,

sutra te čeka bolji dan.

Dan ovaj nije bio tvoj,

pa ti je napravio kratak spoj.

Sve je prošlo kako treba,

zdravija si ti od drena,

neće grom u koprive,

a ni srčka u lepotice,

sve dok si vedra, pozitivna,

od tebe energija se odbija negativna.

Ti si snažna kao lav,

tvoje srce kuca kao u zeca,

Ne plaši se ako malo seca.

Stresa ima na sve strane,

pa ponekada dah zastane,

a život zbog toga ne mora da stane.

Opušteno i bez nerviranja

prava je terapija.

Česti odmor, zdrava ishrana,

svoj lekar možeš biti sama.

Vrati se prirodi, budi njen drug,

imaćeš život zdrav i dug.

U tome pomagač ću tvoj biti,

u svemu ću te podržavati

da ti lakše bude,

i da se vratiš među zdrave ljude.