Pitanja bez odgovora

Svaki dan nova razočaranja,
nekog čekam ali njega nema.
Tužno je moje srce,
suze mi kvase lice,
taj neko ne može to videti,
niti od tuge me izbaviti.
Daleko je od očiju mojih,
ali od srca nije,
bez nje u duši sve teže mi je.
Kako sa tim da se borim?
Recite mi, jer ne znam, neizmerno je volim.
Znači mi svakim danom sve više,
iako nije tu, čak i jutro svako miriše na nju.
U mislima pored mene je svakog trena,
proganja me sena njena.
Zatočenik sam i rob njen,
u mislima je mojim,
danima sam zarobljen.
A kada svetlost napusti dan,
ona tiho ulazi u moj san,
ne izlazi do novog svitanja,
a u meni bezboroj pitanja,
na koja bih želeo odgovor znati,
zašto uvek mora samo meni srce i duša da pati?
Odgovor nikada ne dobijam ja,
eto otkud moja razočarenja.
Čekam, i ko zna dokle ću,
možda čekajuci tako i umreću.
A ni to nije loše,
ipak moraju nekako dani da se troše.
Bolje da prolaze u sanjarenju i nadanju,
nego u večnom stradanju.