Ćutim, nesreću slutim

Na usnama mi reč stoji,
u grudima rana peče,
gde odoste mili moji,
sam provodim i ovo veče.
Tuga mi dušu skupila,
od bola sam zanemeo.
Sam na svetu ovom ostao sam,
više nikom ne pripadam.
Drugo vreme, zli ljudi,
u meni krv se ledi,
niko nikoga više ne štedi.
Jedni slave, drugi plaču,
a nas Srbe bi na lomaču.
Svet nas mrzi, ne znam zasto?
Ali me boli i boleće me jako.
Proteraše me sa ognjišta svog,
a najmilije moje pre vremena uze Bog.
Nisam osvetoljubiv, niti učen da mrzim,
dela njihovih sam se pred Hrstom stidim.
I ne mogu da shvatim kako čovek može takav biti,
da sa nožem i puškom na tebe ide kuću da ti pali,
a od rođenja ste se znali.
Da li smo osuđeni stalno na selidbe,
dok nam se ne zatre srpsko ime,
ko može meni da kaže to,
zašto su samo Srbi osuđeni na golgotu,
strašan progon, poniženje.
Da nemaju dom i strahuju za život svoj.
Mnogima se ove reči dopasti neće,
ali pričaće je neznani grobovi, i neupaljene sveće.