Tražeći sebe

Tražeći sebe pronašao sam tebe,
dugo sam bio izgubljen,
odavno od svih napušten.
I kada više nisam imao nade,
sretoh tebe i ugledah tvoje oči,
meni odmah tako drage.
Bile su tužne, uplakane,
i nisu znale da ih gledam ja,
ispod jednog kestena.
„Moram da joj priđem“, rekoh sebi,
i pođoh prema tebi.
Prišao sam tiho, polako, da se uplašila ne bi.
Pomislih u sebi, ko zna šta dogodilo se tebi.
Izvadio sam maramicu svoju,
obrisao suzu tvoju.
Upitah te zašto plačeš,
šta to tvoje srce mori,  a tvoju dušu tako boli.
Počela si pričati svoju tužnu priču,
meni, nepoznatom mladiću,
koji te pažljivo slušao,
i utešiti te pokušao.
Nisam bio od velike pomoći,
kada si pogledala u moje oči,
bile su isto pune suza,
i mene je pod svoje uzela tuga.
I tako plakali smo udvoje,
ne pitajući više zašto i zbog čega,
mada smo znali oboje,
ja plačem zbog tebe, a ti radi njega.
Oboje smo ostavljeni bili
kada smo o sreći snili,
ni slutili nismo
da nam se sprema leto kišno.
KiŠno leto zbog naših suza,
tužni dani, gorčinom tuge izazvani.
Suza tvoja pada mi na dlan,
još jedan tužan prođe nam dan.
Proci će još dosta dok suze presuše,
i počnu oči da ti se smeju,
duša dok zaboravi,
a srce oseti da ima još neko da ga voli.