Dve morske sirene

Nemirno more kao što je srce moje,
što noćima o tebi sanja
dok talasi udaraju o stene,
pa se često pita,
setiš li se ti nekada mene?
Ako me se setiš kako možeš da me ne pozoveš,
da mi ne čuješ glas?
Šta se to isprečilo između nas?
Kao i uvek ja na tebe ne prestajem misliti,
želim u toploj noći u more sa tobom zaroniti,
da ronimo po divnim dubinama sve dok imamo snage,
a onda izronimo da te na pesku milujem,
ljubim tvoje mekane tople usne,
meni tako drage.
I tako sve do zalaska sunca.
A kada ono utopi se i zađe u more,
u kućicu bih te uneo da ne nazebes
do ponovnog svitanja avgustovske zore.
Pokrio bih te mojim telom,
poljupcima zapljuskivao,
kao talasi što ti prijaju,
da te tako moji dodiriri ispijaju.
Dozvolio bih da sva tvoja čula uživaju.
I ne bi bilo srećnijeg para od nas dvoje,
što sa morem u rana jutra bez reči zna da razgovara.
I opet plavo zelena voda zove nas sebi,
da zajedno zaronimo,
jutarnju sreću iz nje pokupimo.
Da budemo dve morske sirene,  da budem blizu tebe,
a ti da se držiš mene.
I da budemo srećni do kraja leta,
a s’ jeseni u maloj kućici kraj založenog šporeta,
slušamo vetar i buru uz topli čaj,
čekajući sledeći maj.