Dok se more penilo

Dok se more penilo,
u meni nešto se promenilo,
stegla me tuga,
ja u plavim dubinama izgubih druga.
Pa sada samo šum talasa slušam,
i tužno mi je sve, jer nema više nje.
Odnela je bura sa broda,
gde je bila širina i sloboda.
A mene ostavila sa srca pola,
koje bez nje jedva kuca.
Polovina srca se guši
jer sam ostao bez drage što mi je bila u duši.
Nje više nema,
u duši ostaje uspomena
na nju i taj kobni dan,
kada sam zauvek ostao sam.
More se peni,
i dalje ja osećam njene zagrljaje nežne,
osećaću ih svakog dana,
i boleće me mnogo rana,
nikada neću moći bez nje u samoći,
baciću se ja sa stene,
da u plavoj vodi vidim oči njene.
Neka mi slika zadnja to bude,
nisam ja za ovde, ne mogu među ljude.
Neka me nosi vode val
u njen poslednji zagrljaj.