Tiha kiša

Tiha kiša pada,
ja se pitam gde si sada.
Krupne kapljice kvase moje lice,
gde si moja lepotice?
Sumorno nebo, zvezda nema,
u meni očaj, tuga, bol sve jači,
progovaram kroz zube
kako neću voleti druge.
Tvoj ću zauvek biti,
ali ne mogu te oženiti.
Ti si predivno, osećajno stvorenje,
samo što si dosta mlađa od mene.
Meni to smetati nikada neće,
zauvek ćeš biti deo moje sreće.
Tvoja sreća da li ću biti ja,
kada bora svaka na licu počne da se vidi,
ili će mladost tvoja tada mene da se stidi?
Hladna kiša sve jače sipa,
razum moj sve češće se pita.
A odgovor ne znam.
Sam ga sebi ne mogu dati,
a bojim se to od tebe saznati.
Pa sam tužan kao što je ovo kišno nebo sada,
ja starim a ti ćeš ostati još dugo mlada.
Znam sada me voliš kao i ja tebe,
sve bih dao da ostaneš uz mene,
i kada ne budem mlad,
samo to je pitanje sad,
na koje odgovor tvoj može biti
"Da", na moju radost,
a pitanje uvek ostaje:
"šta će kasnije reći tvoja mladost,
kad vreme prođe i pokaže svoje,
da li ću i sa kosom sedom i dalje biti sunce tvoje?"