Uzalud kucam

Kucam ali uzalud,
i nadam se, jer nemam kud,
da ćeš otvoriti mom srcu tvoja vrata,
da ćeš me pustiti dva tri sata.
Samo da te gledam i srcu otkucaje usporim,
uverim da te volim.
Kucanje moje ne čuješ ti,
nećeš mi otvoriti,
mogu jos dugo čekati,
pozitivan odgovor neću dobiti.
Kucam uzalud i džaba sav moj trud,
ispred vrata stojim kao lud.
Predosećam da si sama,
otvori, nemoj da ti se srce boji,
pusti da me srce tvoje upozna,
kucam već duže vreme
da otvoriš i upoznaš mene.
Neću kucati još dugo,
nemam strpljenja toliko ja,
mogu mi dosaditi sva ta kucanja,
čekanje umoriti me može,
i daleko od tebe da srce moje ode.
A kada ode jednom,
povratka biti neće,
kucanje će prestati,
sreća će sa tvojih vrata nestati,
ko zna hoce li više doći,
zato mi otvori još ove noći.
Tamna noć pada,
nemoj da se moje srce uzalud nada.
Uzaludno nemoj da kuca,
otvori mu pre izlaska sunca.
Pusti ga pre izlaska sunca,
da vidiš u očima kako sreca svetluca.
Neka nam zajedno od ovog jutra srca kucaju,
i srca od sreće pucaju, i veselo kucaju.