Boli jednog muškarca

Boluje, pati,
a ipak želi tebi da se vrati,
iako zna da taj bol od tebe dolazi,  želi da te vidi,
iako će patnja još veća biti,
bol nećeš njemu ublažiti,
već ga jačim učiniti,
jer čoveka koji te ljubi nećeš ljubiti.
On tebe voli, ti njega ne,
on ti daje život svoj,
ti njemu suze, bol i tugu,
a znaš da te voli kao ni jednu drugu.
Noćima sedi i piše, spavati ne može,
samo se preispituje i uzdiše,
ne zna da to pomoći mu ništa neće,
još se nada da nije ostao bez sreće.
Kako koji prolazi dan,
sve više je neveseo i sam.
Tužnih očiju, tuznog lica,
ne može ga izmeniti ni vesela ulica,
ulica puna graje,
a njemu od suza oči blistaju i sjaje.
Da li je to u redu, da samo on pati,
a niko nema da ga uteši, niko da mu svrati.
I tako nižu se dani,
tužniji je više nego lani,
nije došao onaj što mu srce rani.
Tako to biva od prvog dana,
sam se čovek leči od zadobijenih rana.
Taman se srce oporavilo malo,
kada neko mu reče do njega mu je stalo.
Opet stvar ista, poverovao je on,
i doživeo je još jedan brodolom.
Brodolomi se nižu, nema im kraja,
tugu od tog čoveka niko više ne moze da razdvaja.