Osmeh za druga

Tužno je lice tvoje
suze na njemu stoje.
Suza svaka ima cenu,
odbolujem svaku kap njenu.
I ako plačeš i tužnog si lica,
ja te iskreno volim, prava si drugarica.
Srce ti je veće i od kuće,
žao mi je što iz njega samo bol i tuga šapuće.
Ta bol i tuga što ti dušu jede,
voleo bih da nestane barem dok si pored mene.
Zaboravi na sve to što te boli
i pruži ruke čoveku koji te prijateljski voli.
Pokušaj sa mnom pronaći iskru sreće,
nikada te biće moje napustiti neće.
Nemoj tužna biti,
spreman sam sa tobom tugu pobediti!
Isteraj tugu iz tvog srca,
i oslušni moje što za tebe kuca.
Ne dozvoli da i ono zbog tebe bude tužno,
to osećanje jako je ružno.
Smogni snage, digni glavu,
videćeš da sam u pravu.
Tvoje oči tako su mi drage
nasmeši se, hajde skupi malo snage!
Nasmeši se, želim videti milo lice
nasmejane moje drage drugarice.
Ništa me više usrećiti neće,
nego kada vidim da ti je duša puna sreće.
Duševna sreća neće doći sama,
moraš se izboriti sa suzama.
Znam da ti lako nije
dok se tuga u tvom srcu krije.
Duša ti od bola puca,
osmehni se, pogledaj taj divni izlazak sunca.
Posle kiše dođe vedar dan,
zaboravi na svoju tugu,
osmehni se tvom dobrom starom drugu.

Prevara

Mane tvoje ja ne vidim,
a mojih se ispred tebe stidim,
što sam tebe ostavio
i sa drugom te prevario,
tvome srcu boli velike naneo,
na sebe kletvu tvoju navukao,
pa sada noću nemam sna
što te tako ranih ja.

Ranih te zbog druge žene,
zaljubih se u varljive oči njene.
Lažna ona beše sva,
ali ne znadoh za to ja.
Vešto je to od mene krila,
ljubav moju s' lakoćom pridobila,
od tebe me zauvek odvojila.

Lakoveran bio sam,
uskratih ti sve ono
što sa tobom snio sam.
Oduzeh tebi ono što ti prpada,
tvoja duša polako strada.
Sada se gorko kajem,
suze liti ne prestajem.

To mi pomoći baš ništa neće,
Izabrao sam tugu mesto sreće.
Tuga će od sada biti drug moj,
tek sada vidim ta žena i ja smo krivi spoj.

Nazad ne mogu više
sramim se onoga što sam tebi učino.
Celom dušom ljubila si mene,
a ja otišao bez pozdrava i objašnjenja,
okrenuo tebi leđa,
iako sam znao koliko te to vređa.

Ne zaslužujem oproštaj,
već najveću kaznu,
ja sam jedan od loših ljudi
koji više ništa dobro u sebi nema
što može da ti ponudi.

Zato nemoj nikada da ti žao bude,
želim ti da posle mene upoznaš dobre ljude.
Da jednom od njih daš srce tvoje
koji će da ga dušom svojom voli,
a ne kao ja da mu zadaje boli.

Volim te a ne zaslužujuem te!

Bašta jedne ljubavi

Imam baštu prelepog cveća,
a u srcu mome ne stanuje više sreća.
Sreća od mene daleko je,
nekom drugom otišla je.
Otišla je od mene ona,
moj najlepši cvet sad drugom miriše,
u mom životu nje nema više.
Cveće cveta i ovog leta.
Cveta ruža i lepo miriše,
samo ona pored mene nije više.
Duša moja veliku tugu krije.
Nemam volje ni snage da sedim sam u bašti,
ostao sam sam,
nekada najlepši cvet, sada je samo u mojoj mašti.
Mašta je sve što sada mogu imati ja,
u baštu ne ulazim godinama.
Za koga cveće da negujem,
kada njemu nemam s' kim da se radujem?!
Ponekad sednem na klupu
gde sam te držao za ruku,
gledam ružu crvene boje
koju je volelo srce moje
i koju sam tebi poklanjao,
da me lažno voliš nisam znao.
Da je bilo drugačije gde bi nam bio kraj,
od moje bašte postao bi mali raj.
U tom raju Anđeo moj bila bi ti.
O, sudbino, zašto mi to ne ispuni?
Pitanje stalno jedno imam ja,
zašto sam osuđen na tugu i samoću,
kada želim sreću s njom da delim,
sebe da joj dam, i da samo njoj pripadam?!
Cveće raste, cveta, vene,
mene bole uspomene.
Uspomene na srećne dane,
kada sam do zore rane
pored jasmina tebe ljubio
i u opojnom mirisu gubio.

Poplava

Kiša pada,
sve moje strada,
kiša lije,
potapa moje najmilije.
Stani kišo, stani ti,
nemoj sve potopiti,
protiv tebe ne možemo se boriti.
O, moj Bože,
molim ti se ja,
neka prestane kiša ta.
Ne mogu da gledam
ova strašna stradanja,
strada čovek iz neznanja,
želi da spasi svoja imanja.
Ne zna da potiv Tvoje volje
ne može da zaustavi ni kišu ni poplave.
Molim se ovog časa
Tebi Bože ja,
neka kiša stane,
poplave su na sve strane.
Stradanje nam preti,
ne želim mreti,
barem još malo hteo bih živeti.
Molim se da sunce grane
i silnu vodu osuši,
da nam zemlja rodi,
hleb nas nasušni,
da nas glad ne muči.
Bože naš svemoćni,
Ti se pitaš, Ti odluči.
Spasi nas sve,
dozvoli da bude kao pre.
Da imamo četiri godišnja doba,
da nam je uvek suva soba,
da ne strahujemo od klizišta,
da se ne zatru naša ognjišta.
Molim ti se, pomozi nam Bože
iz ove kože u drugu se ne može.
Uzdam se u Tebe,
i poklanjam Ti sebe,
i život svoj dajem ti ja,
vodi me tvojim putem,
putem bez stradanja.
Ti si jedini Gospod moj.
Spasi nas, Bože, spasi,
u život nas vrati.
Znam da smo trebali tebe poslušati,
i na tvoju stranu uvek stati,
jer nam samo Ti možeš život dati.
Spusti na nas blagu, milu silu,
da osetimo da smo bezbržni u Tvom krilu.

Prava ljubav

Oko tvoje mene milo gleda,
tvoje usne slađe su od meda,
kada me poljube,
srce moje tebi se preda.

U tvom poljipcu uživam ja,
pokraj tebe srećan sam, i biću godinama.
Poljubac tvoj ima čudnu moć,
ljubi me, ljubi i ovu noć.

Želim ova noć da dugo traje,
dok primam poljupce tvoje, i nežne tople zagrljaje.
Zagrljaji tvoji meni puno znače,
grli me, grli, moje nežno, umiljato mače.

Svaki tvoj zagrljaj, vodi me pravo u raj,
zato me grli, ljubi i ne puštaj.
Što me duže ljubiš u meni veću želju budiš,
da ti svoje srce zauvek dam, i da više ne budem nikada sam.

Daću srce svoje tebi,
a zašto i ne bi.
Pored tebe sam sigurno neću biti, a ni pogrešiti
što tebi srce dajem, neću da se kajem.

Moje ću ti srce dati i znam da neće više biti tužno,
i da mu se neće dogoditi ništa ružno.
Pokraj tebe će mi biti srećni dani svi,
grli me, ljubi samo ti.

To će biti ono pravo,
da po prvi put kažem srećo moja zdravo,
zdravo tvoje usne i dalje su kao med slatke,
a noći suviše kratke.

Dan brzo dođe,
brojim sate mislim na te,
i čekam da padne tama
da te ljubim moja mala.

Dok me grliš nije šala,
ti si meni sve svoje dala.
Sve svoje noći, sve svoje dane,
pored tebe moje srce ne može da stane.

Kuca srce moje tik tak,
ja sam tvoj nestašni dečak,
koga si čekala ti,
da ti usne poljubi i za tobom glavu da izgubi.

Zato sada ljubi me, voli me ti,
da odem od tebe ne dozvoli mi.
Da pored tebe nađem mirnu i srećnu luku,
pruži mi pruži svoju nežnu malu ruku.

Osmeh mi podari svoj

Verujem da osmeh na licima našim može promeniti svet,
da može biti lepši svaki novi cvet.
Verujem da osmehom možemo dobiti sve,
i da ćemo ispuniti naše sne.
Verujem da smehom plač možemo zaustaviti
i sreću kod drugih pokrenuti.
Zato želim osmeh tebi dati,
nasmeši se meni ti nemoj sada stati.
Dosta je svetu sumornih, tužnih i zabrinutih lica,
nasmeši se ti neka vide svi
da pored teških problema tvoje lice osmeh njima nudi.
Nek' osmeh tvoj svima kaže
da u osmehu svom ljudi izlaz traže.
I neka veruju da će ga naći,
posle osmeha na licu,
iz čoveka sreća kao sunčeva svetlost
toplinom i vedrinom zrači,
a to za život mnogo znači.
Ma koliko život težak bio
nemoj dozvoliti da ti dan bez osmeha prođe,
nakon osmeha na tvom licu
osećaćeš blaženstvo i mir u duši i srcu.
Osmeh ti je najbolji lek za sve što te muči,
nije teško osmeh dati,
pomoći će svakom ko u duši pati.
Probaj sam pa se uveri,
za početak jedan mali osmeh pokloni meni.
Ne košta ništa a sigurno da će ti pomoći
i posle ne prospavane duge noći.
Ništa efikasnije nije
od osmeha što ga tvoje lice krije.
Zato se nasmeši, pusti neka ga vide svi,
reci im da ko se smeje brže ozdravi,
duže živi, i nikoga ni za šta ne krivi.

Samo malo volje, znam da biće bolje

Ne, ne to je bila naša mašta
i u mašti nas dvoje
što se ludo vole.
Maštanju dođe kraj
sreća od nas ode znaj,
Zašto je tako moralo biti,
zar smo zaista toliko različiti ja i ti?
Zašto se ni u čemu ne možemo složiti,
kao onog dana kada smo se sreli
i mislili da je naš svet celi.
Raziličiti smo bili to znam,
baš zbog toga sada sam ostao sam.
Nekada nisam mislio tako,
različitost tvoja privukla me jako.
Mislio sam da će tako zauvek biti,
nisam slutio da ću ti brzo dosaditi.
Pokušavao sam da ti se prilagodim,
samo što tebi nikako nisam mogao da ugodim.
Ja sam i danas na to spreman,
ne plaši se, nemam nameru da te menjam.
Samo želim malo razgovora,
nežnosti i razumevanja.
Ne zaboravi da smo nekada baš takvi bili,
bez obzira što ti sada misliš da nisi za mene,
ja ti kažem da ne mogu bez tebe.
Veruj mi nije teško,
pruži nam još jednu šansu.
Započnimo kao nekada našu divnu romansu.
Različitosti moraju da postoje,
nikom one ne smetaju ako se duše iskreno vole.
Moja ljubav prema tebi je velika,
nešto mi govori da i tvoje srce mene voli.
Različita interesovanja imamo,
pa ipak znam da se ludo volimo.
Što je toliko teško odvojiti par sati,
ostaviti po strani sve i reći potreban si ti meni.
Volim te kao prvog dana,
sve što za mene činiš hvala ti moja mala.
Napravi samo mali pomak,
veruj mi život mi je postao gorak,
Učini jedan mali korak,
a ja ću učiniti dva,
da naša srca ponovo budu spojena.

Noć, tama i tišina

Noćas mi treba tvoj glas,
tvoj glas za mene je pravi spas,
živim u tišini svo ovo vreme,
al' ne brini za mene.
Tišina je moj domaćin,
a njen ja sam gost,
zaboli me kao kada
neko slomi ključnu kost.
Nemam s' kime reči deliti,
nemam s' kim plakati,
nemam se sa kime i čemu smejati.
Oko mene noć, tama i tišina.
Ni reč sopstvenu ne mogu čuti,
u tišini prolaze moji minuti.
Ti si ko zna gde, u tišini prolazi mi sve.
A ja tebe zovem nemo,
izmeni se, dođi ženo.
Dođi, prekini mraćnu noć punu tišine,
ubaci smeh i malo vedrine.
Vidim mračno lice moje,
ne čujem sopsvene misli,
u ovom času da li iko na mene misli?
Ne čujem ni srce svoje,
obavijen sam teškom tišinom,
možeš je prekinuti samo tvojom blizinom.
I šapat tvoj značio bi mnogo za me,
ako bi tvoju glavu naslonila na moje rame,
na uvo da mi kažeš nešto lepo,
prekineš tišinu, da osetim tvoju blizinu,
da na moje lice nabaciš osmeh i vedrinu.
Da ne bude više mračno, zato se pobrini ti,
osmeh da mi se vrati,
tišinu smeh tvoj neka prekine,
moje srce sa tvojim stalno da se smeje.
Ti došla nisi!
Tišina je mesto zauzela tvoje i noći ove.
Tama sklopi moje oči,
ne dočekah te ni ove noći.

Ja sam kriv

Suza po suza iz oka mi pada
dok napolju noć tamna vlada,
ja se pitam gde si sada.
Proleće je već odavno u mom kraju,
a mene uspomene na tebe sećaju.
Kada si bila moja ti,
mislio sam da se nikada nećemo rastati.
Pogrešno sam procenio
u drugu sam se zaljubio.
Rekao joj šta je htela čuti,
prokleti nek' su ti minuti.
Ti ništa znala nisi,
u nas verovala si.
Nisam to dugo mogao kriti,
morao sam ti se ispovediti.
Ispričah ti od reči do reči sve,
i silno povredih te.
Šta mi sada vredi što se kajem,
kada čeznem za tvojim zagrljajem.
Ne mogu više popraviti grešku,
da vratim osmeh tvom licu,
Izgubio sam u tebi vernu saputnicu.
Slušao sam razne priče,
osuđivao iste,
mislio sam neću napraviti grešku,
a napravih je veliku i tešku.
Ti mene ne kriviš
i spremna si da sa mnom i dalje živiš,
da mi sve oprostiš
jer me iskreno voliš.
Ali, oprostiti sebi ja nemam snage,
što ne razmišljajući povredih tvoju dušu,
srce, oči meni tako drage,
iz kojih ću odsad gledati tugu a ne sreću,
znaj to nikada preboleti neću.
Veliko je srce tvoje
kada opraštaš greške moje,
kao da to nije ništa,
a ja sam rušio naše gnezdo,
žao mi žao moja princezo.
Kajaću se dok sam živ,
ako nešto loše bude, znaj da ja sam kriv.

Budi uz mene zauvek

Moram ti reći,
ti si razlog mojoj sreći.
Nemam vremena čekati više,
ne mogu smiriti ovo srce
što za tobom uzdiše.
U susret tebi polazim,
koracima smelo razdaljinu prelazim.
Svaku prepreku na putu vesto zaobilazim,
žurim tebi što pre,
da ti kažem da trebam te.
Koliko mnogo značiš meni,
šta moje srce za tebe oseća,
ne mogu više čekati,
strpljenje me napušta.
Ti si moja duša, neizmerna sreća,
moram ti to reći još ovog proleća.
Za mene si ti kao lep sunčan dan,
sunčevim zrakom okupan.
Ne želim ni sekunda više provesti sam,
žurim zagrljaju tvom da se predam,
da napravimo naš mali dom,
u kome ćemo biti nas dvoje,
provoditi zajedno vreme svoje.
Slušaćemo otkucaje sata,
čekati da nam neko kaze: "mama, tata!"
To će biti naš pravi raj,
žurim tebi u zagrljaj.
Ako nam se želja ostvari
i pored nas bude još neko,
to će biti najlepši poklon
koji sam od tebe stek'o.
Uživacemo skupa ti, ja i deca,
to će biti naša zsjednička sreća.
Takva sreća ne može se ničim zameniti,
ja se moram tobom što pre oženiti.

Zora na Moravi, ti i ja

Zamišljen i tužan
šetao sam pored reke.
Vedar i sunčan majski bio je dan,
a ja setan i nesretan.
Prisećam se kada sam sreo tebe,
to je bio najlepši poklon za mene.
Imala si bistar pogled,
videh ti sreću u očima
koju tražih svo ovo vreme,
na kraju stvorila si se tu pored mene.
Tuga moja sa srca je pala
kada si meni tvoj mio osmeh dala.
Promenili smo reči dve,
meni bi jasno sve.
Zaljubih se u tebe.
Reka ima čudnu moć,
spojila je tebe i mene,
a obrisala tugu i setu,
kao da je znala da ćemo biti srećan par,
donela je tebe meni
najlepši poklon na dar.
Sada dok zajedno šetamo
pored hladne bistre vode,
tvoje ruke toplinu mi daju,
dok me nežno grle,
dok sam u tvom zagrljaju.
Ljubim tvoje mile oči, usne meke,
šetajući pored reke.
Srećan sam sa tobom,
ispod bagrema belog
ljubim tvoje oči crne,
i osećam da drhtiš poput plašljive srne.
Dok me grliš nežno
meni celo telo trne.
Taj osećaj opisati se ne da,
tvoje usne slađe su mi od meda.
Slatkoću poljupca tvoga opisati ne mogu,
srušiću se, pašću pored reke,
ubiše me tvoje usne medene i meke.
Naše tajne skriva visoka trava,
pokraj reke u dvoje se lepše spava,
a još lepše budi u zagrljaju tvom
kad zora na Moravi se budi.
Tu sam tebe sreo jednog maja
i sa tobom dočekao zoru punu predivnog sjaja.

Mislim na tebe i ove noći

Noć, a ja sam,
želim nešto da ti dam.
Srce moje što u grudima bije
zbog tebe, cure meni najmilije.
Toliko si meni mila
da dobijam sokolova krila,
da preletim planine i reke,
da ti poljubim usne medene i meke.
Da osetim tvoje
nežne ruke oko mog vrata,
kada me zagrle
želim zaustaviti kazaljke sata.
Dobrodošlicu kada mi požele,
tvoje oči crnje od ove noći,
a ipak svetlost dana daju
noćima u maju.
To je moj san
a ja i dalje sam.
Noć je duga,
u mom srcu ogromna je tuga.
Mislim na tebe i ove noći,
san se moj ostvariti moći neće,
ipak sam ja dečko bez sreće.
Utehu od mašte ištem
dok ti ovo pišem.
Znam da moja ne možeš biti,
maštom mogu samo moju tugu kriti.
Snovima noć tako mogu ulepšati,
srce moje tebi dati,
i biti srećan dok ti ga poklanjam,
snovima mogu da sam upravljam.
Da vidim tebe kraj sebe
dok sunce nebo ne obasja,
snove prekine, a mene u stvarnost vrati,
želim sledeću noć dočekati
ponovo u snovima da te vidim na par sati,
tugu moju odagnati.
Uz lice tvoje koje mi se smeška,
život moj noću nije greška.
Voleo bih da takav i dan bude,
da mogu da se uvrstim u srećne ljude.
Samo što sudbina neće to,
ostaje mi da se pozdravimo.
Sanjam sve ređe,
noći mi padaju sve teže.
Snovi se gube,
a usne i dalje nemaju koga da ljube.
Od tad noći su mi beskrajno duge,
jer ne želim ni jednu drugu pored sebe,
samo za tobom mi srce vene,
a ti ipak nisi pored mene.

Dok ti spavaš

Dok ti spavaš
ja budan zore dočekujem,
nemam kome da se osmehujem.
Negde daleko, ko zna gde,
kradeš moje sne.
Spavaš kao malo dete,
dok iz mojih očiju suze lete.
Plačem u sebi
jer ne mogu da dođem tebi.
A tako te treba
ova duša ranjena bolom
što ne živiimo pod istim krovom.
Samo tebe želi,
radosti da joj malo daš,
da čuje tvoj dragi glas.
Da kućom tvoj žagor se čuje,
da sa tobom duša moja
o sreći malo snije.
Ali nije sreće te,
neko mi je pokvario sve.
Pojavio se iznenada,
ti sa njim ode iz grada.
Bez oproštaja i pozdrava,
ubi u meni zadnju nadu
da ćemo srećni živeti u ovom gradu.
Kako mogu to da zaboravim,
kada sam rekao da te neizmerno volim,
da sam spreman dati tebi sve,
da ću ispuniti tvoja očekivanja sva,
da te nikada neću ostaviti ja.
Zašto uvek sudba meni da se sveti,
zašto nismo mogli srećni dan dočekati?
Moje oko suzu kriti neće,
duša bolna biće,
srce patiće,
ko voli shvatiće.
Za mene utehe nema,
pored mene nikada nećeš biti ti,
a ne verujem da ćeš me se ikada više setiti.
A i zašto bi se mene setila
kada si me odlaskom tvojim povredila.
Ti sigurno nemaš potrebe za tim,
ja moram skupiti hrabrosti da ti oprostim
i da te zaboravim.
Da te izbrišem iz sećanja moga
i ako sam te voleo kao Boga.
Ti si bila meni moje sve,
a sada moram sebi reći da nemam te.
I život da počnem ispočetka,
da sebi priznam da si bila moja greška.
To je moja odluka, konačna ali i teška!

Idu dani

Idu dani, noći teku,
sve moje bacila si niz reku.
Zabavljali smo se godinu, dve,
sećam se kada si napustila sve
i rekla: "Gorane, ostavljam te."
Reka i dalje teče,
pored nje sedim svako veče.
Sam sebe pitam
dok pisma naša čitam
šta je uzrok bio
da sam prestao biti tebi mio?
U glavi vrtim stalno jedan isti film,
ne mogu se pomiriti sa tim,
da te više pored mene nema,
nije me briga šta novo jutro sprema,
nijedan novi dan
bez tebe meni ne može biti radostan.
Ništa osmeh moj izmamiti ne može,
tuga se uvukla duboko u kosti i ispod kože.
Slušam svoje tužne misli
kako se svakim danom sve više množe.
Mrzovoljan sam na sve oko sebe,
jer ne mogu zamisliti mene bez tebe.
Sve mi živo smeta,
da te mogu zaboraviti pošao bih na kraj sveta.
Samo što zaborav na tebe
meni doći neće,
mogu bilo kuda otići,
a ti ćeš me uvek u mislima stići.
Čak i u snu, ti si uvek tu!
A kada oči otvirim
ne znam gde se nalazim,
pošto pokraj mene tebe nema,
samo pored nogu stari pas drema.
Jedino mi on društvo pravi,
svi su drugi od mene otpali.
Misle da sam čudan tip,
zaobilaze me kao da sam hladan
oronuo spomenik.
Neće ni dobar dan da mi kažu,
decu odvraćaju od mene,
kažu da nisam zdrav već neko vreme,
bolje je da se klone mene.
Dani se nižu jedan za drugim,
godine prolaze a ja starim,
kolena klecaju, koraci sve kraci,
bliži se čas odlaska mog!
Poslednja mi je želja da vidim sjaj pogleda tvog.
Da ispustim dušu pored reke
kada me zadnji put poljube tvoje usne meke.
Da ti ruku stegnem,
osmeh da ti dam,
i kažem u čas poslednji:
"Volim te, ostani dok ja odlazim,
želim takvu da te pamtim,
osmehom mi osmeh na tren vrati"

Kiša i reči

Kiše opet liju
u meni bude čaroliju,
kao noći one
kada sam te prvi put
čekao ispred škole.
Skriven ispod lipe
drhtao sam od uzbuđenja, i treme,
da ne prođeš pored mene,
kao svakog dana,
pošto smo imali stan do stana.
Sretali smo se na ulazu,
ti u školu, ja u stan,
uvek obavezama zatrpan.
Stalno smo imali različitu smenu.
Nikada sama nisi bila,
da mi se sviđaš nisi snila.
Dugo sam hrabrost skupljao
da ti priđem nisam mogao
od treme,
koja je držala mene.
Baš te kišne noći
odlučio sam ispred škole doći,
skupiti hrabrost svu,
pozvati te na prvi randevu.
Imao sam sreće,
pored lipe nađoh cveće,
buket crvenih ruža,
verovatno nekog udvarača
što pobegao je sa kiše,
nije imao strpljenja čekati nju više.
Ne dočekavši onu pravu,
bacio je ruže u travu.
Uzeo sam ruže,
stavio ispod kaputa,
trudio se da mi pogled ne skrene,
da opet ne prođeš pored mene.
Izlaziš iz školskog dvorišta
ovog puta sasvim sama,
meni od treme usne zaneme.
Hoću ime tvoje da dozovem,
glasa nemam,
za tobom da potrčim se spremam.
Kad sam te sustigao
na kolena, ispred tebe sam pao.
Iznenađeno si pogledala,
šta se dešava nisi znala.
Izvadih ispod kaputa
sklonjene ruže od kiše
i rekoh tebi što tiše:
"Primi ovaj buket crvenih ruža
što ti moja ruka pruža.
Usne moje žele biti tvoje,
da ih samo ti ljubiš
i srce moje da umiriš.
Na sve što poželiš pristajem ja,
samo mi reci da,
da ćeš biti draga moja.
Od sreće igraću po kiši
skinuti kaput svoj,
ogrnuti ga tebi da ne nazebeš,
stisni se uz mene toplota moja zrači,
kiša koja pada ništa ne znači.
Kad se dvoje vole
svakom nevremenu oni zajedno odole".

Šum plavih talasa

U svitanje novog dana
ona je sugurno negde sama.
I ne sluti ona da zore sam
na obali čekam.
Stojim uz more koje šumi
još uvek zamišljen,
njenim likom progonjen.
Taj šum plavih talasa
u meni tugu budi neku,
daleku uspomenu iz mladosti moje.
Vraćam slike,
na obali držali smo se za ruke.
Ona beše tako mlada
ja malo stariji,
uz talase i šum mora
šetasmo nas dvoje,
ona iz velegrada, ja iz provincije.
Bila je dama prava,
studirala je na dva fakulteta,
slušao sam je poput deteta.
Znala je lepo da besedi,
pažnju svu okupirala je moju
što pričom svojom iz detinjstva,
što izgledom njenim od kog dah zastaje,
uvek mi je bilo teško
kad dođe čas da se rastaje.
Tako su prolazili dani,
odmor se bližio kraju,
dođe vreme da se svako vrati svom zavičaju.
Ona svom gradu,
ja malom svom mestu,
da razmišljam o njoj i sad imam potrebu čestu.
Gde li je, šta radi sada,
da li me se seti ikada?
Mene, iz provncije, moja dama iz velegrada.
Ako me slučajno pamti,
slobodno neka navrati
da se prisetimo dana
i vetra maestrala.
Da se prisetim njenih priča,
a ona njenog mladića,
koji je slušao neprekidno
uz šum talasa i galebova krik,
dok sam gledao njen meni mio lik,
njene oči crne boje na koje padoh
i srce tad svoje njoj dadoh,
i zarobljen u sećanju svom ostadoh.

Tragovi u pesku vremena

Dug put je preda mnom,
pustinja iza mene,
levo desno nikog, duša ne zna gde da krene.
Noge me nose bez cilja,
pustinjom lutam, pesak gazim,
smisao hoda ne nalazim.
Sam sam na ovom svetu,
ne znam zašto i ne znam dokle,
da li ću sresti nekog meni sličnog, bliskog,
a ne stranog i dalekog?
Ljudi su se izmenili,
vreme je ostalo isto,
dugo nisam od sreće na suncu zablist'o.
Ugasila se svetlost,
nastala je tama,
upitam ponekad sebe
šta se to dogodilo sa nama.
Šta tražim, kuda užurbano idem,
gde li ću ja to da stignem?
Nisam imao start, a nemam ni cilj.
Da li ću na kraju lutanja ostati živ?
I tako ustvari život prođe
u traženju onog što je već tu.
A ja to ne vidim,
jer živim u nestvarnom snu.
Uporno pokušavam da san
pretočim u dan.
Lutajući kroz tunele
život prođe, vreme stoji,
srce zadnje otkucaje broji.
Dođe čas rastanka,
život nije bajka.
Dok moje biće shvati to,
pucnuh prstima, gotovo!
Na kraju života izustim
pre nego dušu ispustim:
"moj Bože,
od života ne bih još da se oprostim!"
Savet vama mogu dati,
ne tražite ništa bolje,
u traženju prođe vam vek,
i na kraju nestanete za navek.

Sve što volim

Volim da delim sa tobom sve,
volim da sa tobom ispunim moje sne.
Volim da sa tobom snove u javu pretvorim,
volim kad poljupce u obliku medenih srca
sa tvojih usana brojim.
Od mene niko tad srećniji nije,
mnogo te volim,
i to moje srce ne krije.
Oko duše sve mi je milije,
uz poljupce tvoje srcu mome toplije je.
Volim sa tvojih usana poljupce da pijem,
volim šta da radim,
tvojim poljupcima da se sladim.
Usne tvoje slađe su od meda,
volim da ih ljubim
i dok me ljube da im se predam.
Priznajem, sa tobom vreme prosto leti,
volim da me ljubiš, zimi a i leti,
Sa usnama tvojim otapaš sa mog' srca led,
sa tvojim poljucima život mi je lep.
Voleti tebe prestati neću,
sve dok te volim imam svoju sreću.
Sreća moja ti si to,
hajde poljupce da delimo.
Da budemo srećni godina sto,
od početka ponovimo sve to.

Godine mladosti naše

Srećan sam dok ležim pored tebe, ćutke,
dok ti usne ljubim,
Zamišljam da kosu ti milujem,
i da oči tvoje prelepe boje
želim baš noći ove.
I tvoj dodir usana nežnih
sve što želim to je sad,
ljubi me ljubi dok sam jošte mlad.
Kada ostarim sećaću se rado,
želim da te volim dok je srce još mlado.
Daj mi tvoje telo, pokaži mi čari sve,
ne mogu više izdržati,
moram da volim te.
Godine brzo prođu,
mladost kratko traje,
pokloni mi sebe
da se posle tvoje srce ne kaje.
Sve što jednom prođe
više se ne vraća,
prilika je sada dok si jošte mlada,
Kroz koju godinu mladi biti više nećemo,
dopusti sada sebi sve
da se kasnije toga sećamo.
Kada kosa osedi i godine prođu
sećanja na lepe trenutke dobro dođu.
Sećanje na lepe trenutke
izazvaće bujicu sreće
na tvom licu blagi osmeh,
a ja tebe nasmejanu pamtiću zauvek.
Neće mi smetati kada budem
odlazio sa ovog sveta,
sa tobom proživeo sam lepo mladalačka leta.
Na usnama poneću samo ime tvoje
i poslednjim dahom reči: "Voleo sam za oboje".
Ako se budemo sreli
u nekom drugom životu
pružiću ti ruku i pitati:
"Jesi li spremna da potražimo neku mirnu luku?" 

Za jednu malu iz školskih dana

Požutele su stranice života mog
otkako nisam u srcu tvom.
Polako se cepaju,
i u zaborav padaju.
Nemam ih s' kim listati,
niti nešto lepo u njih napisati.
Od tuge za tobom ruka podrhtava,
a stranice vreme uništava, briše
jer ti ne voliš mene više!
Uništenju tom moje se srce više ne protivi,
jer bez tebe kroz njih ne želi više da živi.
Nada se da će biti duši lakše
kada zadnja napisana uspomena iz nje na tebe nestane.
Možda će srce moje moći lek da pronađe,
a onda voleti tebe da prestane.
Ostaće samo na srcu rana
koju mi je nanela jedna mala iz školskih dana.
Ranu tu koju nosim na srcu ostaće večno.
Svoju ljubav duša moja neće moći dati više nijednoj.
Dok god živi sebe će da krivi,
jer ne može sa tobom život da proživi.
Ove rime nose tvoje ime,
ja te molim ne zaboravi me!

Hej, crna noći

Teško mi je preko dana
jer mi ne dolazi moja mala.
Od kada mi se ne javlja
noć mi teško pada,
a srce moje naglo strada
što ne znam gde je sada.
Dok napolju kiša lije
bez nje strašno mi je.
Hej crna noći
moja drugo,
ne tražim ti ništa drugo,
samo moju malu
ove noći ka meni pošalji
da tugu sa moga srca otkine i baci,
a mene tužnog lica spasi.
Ona je pravi melem za moje boli,
samo nju moje srce voli.
Duša samo nju želi,
nju čekam život svoj celi.
A ako ove noći
ne može doći
moji će nestati o sreći snovi.
Odleteće i poslednja nada,
duša i srce moje naglo će da strada.
Zato molim noć ovu
da joj do mog srca pokaže put
i dovede je do mojih vrata
da mi mala stavi svoje
nežne ruke oko vrata.
Da mi nežni poljubac da
i da se uveri da ne mogu bez nje ja.

Anđeoski pogled

Taj Anđeoski pogled
što skrivaš od mene vešto
govori nešto
bez ijedne reči,
poljubiću ti usne
i to ćutke,
ne dam od mene niko da te uzme.
Niko ne može da me spreči
da ti poljubac dam
i da od tebe uzvraćeni primam.
A kada ti usne dotaknem
u plamen ću da se pretvorim.
Ah! Nimalo se ne kajem
da iste sekunde
mene više među živima ne bude.
Rizikovaću pa šta Bog da
izdržati više ne mogu ja.
Taj rizik se isplati
iako može i glavom da se plati.
Platiću ga i dvostruko
samo da te poljubim
moja zlatna jabuko.
Pitam se...
Ljubiti Anđela da li je greh?
Ako je greh, najslađi je,
Anđeli su Božanska bića,
dok ljubim tebe
opijen sam i bez pića.
Poljubac taj koji meni daješ,
dok me gledaš,
i dok mi se predaješ.
Razum mi se muti,
tvoj poljubac meni snagu da,
za usnama tvojim ove noći ludim ja.
Anđelak moj noćas budi ti,
usne tvoje na obraz moj nežno stavi,
na trenutak da zaboravim
kako mi je na javi,
jer si ti samo u noćima moj Anđeo pravi.
Pošto u snovima samo mi se javljaš
ostani do jutra,
za to vreme neću misliti na sutra
i kvariti ovu noć
koju mi je Bog dao,
i tebe kao Anđela u snove moje meni poslao,
da zalečiš osmehom tvojim moje rane,
da mi snage daš da izdržim naredne dane.

Kajaćeš se jednog dana

Kajaćeš se jednog dana
kada ostaneš tužna,
uplakana, sama.
Duša će te mnogo boleti,
naš rastanak nećeš moći preboleti.
 Srce će pući moje,
 voleo sam za oboje,
očigledno to nisi primetila
kada si se drugome nasmešila.
Ja bih prešao preko svega
ali ti sada volis, ljubiš njega.
Samo ta ljubav, znaj
neće imati srećan kraj,
Biće jako kratka
jer ti njemu nisi slatka.
On te ne voli kao ja,
i nikad neće srce da ti da.
Sa tobom će biti
dok ne nađe novu žrtvu,
a tebe će ostaviti uplakanu,
samu i zabrnutu.
Ove reči mnogo su teške,
oprosti mi, pišem ti ih
jer drugačije ne možeš uvedeti svoje greške.
Daj otvori oči dok još ima šanse,
a ja ću preći preko svega,
da počnemo sve ispočetka,
da ne bude tužnog završetka.

Da li sam ti još uvek drag?

Usred zime šapućem tvoje ime,
i pokušavam da složim neke rime
u kojima si ti,
da se moje srce na te podseti,
na leto šezdesetpeto,
kada smo se prvi put videli
i jedno drugom svideli.
Beše to vreo julski dan
kada sam na plažu pošao sam.
Sretoh tebe tad.
Imala si slamnati šeširic,
haljinu od svile,
a oči boje plavog mora
na kome nas je kasnije stalno zaticala zora.
Volela si duge šetnje,
ljubio sam ti usne meke.
Gledao u sjaj oka tvog,
nisi mogla bez dodira mog.
Lepo beše leto šezdesetpeto,
još se sećam ja
u ovim hladnim januarskim danima.
Hladno je mraz steže,
a u mom srcu toplina,
sećanje na tebe sve oko mene otapa,
u mojoj duši vatru razbuktava.
Znam nikada te više sresti neću,
i uspomenu na tebe u grob odneću.
Nikom neću reći tvoje ime,
dok god živim sećaću se tebe svake zime,
kada snegovi zaveju svaki trag
pitaću sebe da li sam ti još uvek drag.

Kad kazaljke se sklope

Noćas kada se kazaljke starog sata poklope
i otkuca u ovoj godini zadnji čas,
misliću na tebe, misliću na nas.
Poželecu tebi svako dobro,
svu sreću ovog sveta.
To što nisam sa tobom
nemoj da ti u tom trenutku zasmeta.
Znam da je drugačije trebalo biti,
da smo hteli nešto više,
ali sudbina svakom od nas nešto drugo piše.
Nismo mogli protiv nje
a dali smo od nas sve.
Ovome se nadali nismo ni ja ni ti,
odvojeni smo kilometrima, daljina nas deli.
Nismo o tome maštali, nismo tako hteli,
odvojeni smo za život celi.
Život je rekao drugo,
bacio nas na dva različita kraja sveta.
Tebe na sever, mene na jug,
u mom srcu ostala si jedina zena, jedini iskreni drug.
I uvek pred godinu novu lice mi prekrije tuga,
jer se setim tebe, iskrenog mog druga.
Možda se neko sada već pita
kako žena muškarcu drug biti može,
a ja vam kažem, i ništa neću da lažem.
Sve moje tajne znala je ona,
tajne njene sve znao sam ja,
dobro ih čuvasmo u našim srcima.
Iz ove pesme saznaće ona još tajnu jednu,
kada je otišla od mene, shvatih da je zavoleh i kao ženu.
Toliko mi sada fali, da suza mi niz lice iz oka krene
kada otvorim oči, i vidim da je nema pored mene.
Stegnuću srce, obrisati suzu da joj ne bude teška,
što sam dopustio da ode ipak je moja greška.
Za sreću njenu zamolicu Anđele
ako ne znam gde je i ako nije pored mene.