Dok ti spavaš

Dok ti spavaš
ja budan zore dočekujem,
nemam kome da se osmehujem.
Negde daleko, ko zna gde,
kradeš moje sne.
Spavaš kao malo dete,
dok iz mojih očiju suze lete.
Plačem u sebi
jer ne mogu da dođem tebi.
A tako te treba
ova duša ranjena bolom
što ne živiimo pod istim krovom.
Samo tebe želi,
radosti da joj malo daš,
da čuje tvoj dragi glas.
Da kućom tvoj žagor se čuje,
da sa tobom duša moja
o sreći malo snije.
Ali nije sreće te,
neko mi je pokvario sve.
Pojavio se iznenada,
ti sa njim ode iz grada.
Bez oproštaja i pozdrava,
ubi u meni zadnju nadu
da ćemo srećni živeti u ovom gradu.
Kako mogu to da zaboravim,
kada sam rekao da te neizmerno volim,
da sam spreman dati tebi sve,
da ću ispuniti tvoja očekivanja sva,
da te nikada neću ostaviti ja.
Zašto uvek sudba meni da se sveti,
zašto nismo mogli srećni dan dočekati?
Moje oko suzu kriti neće,
duša bolna biće,
srce patiće,
ko voli shvatiće.
Za mene utehe nema,
pored mene nikada nećeš biti ti,
a ne verujem da ćeš me se ikada više setiti.
A i zašto bi se mene setila
kada si me odlaskom tvojim povredila.
Ti sigurno nemaš potrebe za tim,
ja moram skupiti hrabrosti da ti oprostim
i da te zaboravim.
Da te izbrišem iz sećanja moga
i ako sam te voleo kao Boga.
Ti si bila meni moje sve,
a sada moram sebi reći da nemam te.
I život da počnem ispočetka,
da sebi priznam da si bila moja greška.
To je moja odluka, konačna ali i teška!