Kiša i reči

Kiše opet liju
u meni bude čaroliju,
kao noći one
kada sam te prvi put
čekao ispred škole.
Skriven ispod lipe
drhtao sam od uzbuđenja, i treme,
da ne prođeš pored mene,
kao svakog dana,
pošto smo imali stan do stana.
Sretali smo se na ulazu,
ti u školu, ja u stan,
uvek obavezama zatrpan.
Stalno smo imali različitu smenu.
Nikada sama nisi bila,
da mi se sviđaš nisi snila.
Dugo sam hrabrost skupljao
da ti priđem nisam mogao
od treme,
koja je držala mene.
Baš te kišne noći
odlučio sam ispred škole doći,
skupiti hrabrost svu,
pozvati te na prvi randevu.
Imao sam sreće,
pored lipe nađoh cveće,
buket crvenih ruža,
verovatno nekog udvarača
što pobegao je sa kiše,
nije imao strpljenja čekati nju više.
Ne dočekavši onu pravu,
bacio je ruže u travu.
Uzeo sam ruže,
stavio ispod kaputa,
trudio se da mi pogled ne skrene,
da opet ne prođeš pored mene.
Izlaziš iz školskog dvorišta
ovog puta sasvim sama,
meni od treme usne zaneme.
Hoću ime tvoje da dozovem,
glasa nemam,
za tobom da potrčim se spremam.
Kad sam te sustigao
na kolena, ispred tebe sam pao.
Iznenađeno si pogledala,
šta se dešava nisi znala.
Izvadih ispod kaputa
sklonjene ruže od kiše
i rekoh tebi što tiše:
"Primi ovaj buket crvenih ruža
što ti moja ruka pruža.
Usne moje žele biti tvoje,
da ih samo ti ljubiš
i srce moje da umiriš.
Na sve što poželiš pristajem ja,
samo mi reci da,
da ćeš biti draga moja.
Od sreće igraću po kiši
skinuti kaput svoj,
ogrnuti ga tebi da ne nazebeš,
stisni se uz mene toplota moja zrači,
kiša koja pada ništa ne znači.
Kad se dvoje vole
svakom nevremenu oni zajedno odole".