Šum plavih talasa

U svitanje novog dana
ona je sugurno negde sama.
I ne sluti ona da zore sam
na obali čekam.
Stojim uz more koje šumi
još uvek zamišljen,
njenim likom progonjen.
Taj šum plavih talasa
u meni tugu budi neku,
daleku uspomenu iz mladosti moje.
Vraćam slike,
na obali držali smo se za ruke.
Ona beše tako mlada
ja malo stariji,
uz talase i šum mora
šetasmo nas dvoje,
ona iz velegrada, ja iz provincije.
Bila je dama prava,
studirala je na dva fakulteta,
slušao sam je poput deteta.
Znala je lepo da besedi,
pažnju svu okupirala je moju
što pričom svojom iz detinjstva,
što izgledom njenim od kog dah zastaje,
uvek mi je bilo teško
kad dođe čas da se rastaje.
Tako su prolazili dani,
odmor se bližio kraju,
dođe vreme da se svako vrati svom zavičaju.
Ona svom gradu,
ja malom svom mestu,
da razmišljam o njoj i sad imam potrebu čestu.
Gde li je, šta radi sada,
da li me se seti ikada?
Mene, iz provncije, moja dama iz velegrada.
Ako me slučajno pamti,
slobodno neka navrati
da se prisetimo dana
i vetra maestrala.
Da se prisetim njenih priča,
a ona njenog mladića,
koji je slušao neprekidno
uz šum talasa i galebova krik,
dok sam gledao njen meni mio lik,
njene oči crne boje na koje padoh
i srce tad svoje njoj dadoh,
i zarobljen u sećanju svom ostadoh.