Tragovi u pesku vremena

Dug put je preda mnom,
pustinja iza mene,
levo desno nikog, duša ne zna gde da krene.
Noge me nose bez cilja,
pustinjom lutam, pesak gazim,
smisao hoda ne nalazim.
Sam sam na ovom svetu,
ne znam zašto i ne znam dokle,
da li ću sresti nekog meni sličnog, bliskog,
a ne stranog i dalekog?
Ljudi su se izmenili,
vreme je ostalo isto,
dugo nisam od sreće na suncu zablist'o.
Ugasila se svetlost,
nastala je tama,
upitam ponekad sebe
šta se to dogodilo sa nama.
Šta tražim, kuda užurbano idem,
gde li ću ja to da stignem?
Nisam imao start, a nemam ni cilj.
Da li ću na kraju lutanja ostati živ?
I tako ustvari život prođe
u traženju onog što je već tu.
A ja to ne vidim,
jer živim u nestvarnom snu.
Uporno pokušavam da san
pretočim u dan.
Lutajući kroz tunele
život prođe, vreme stoji,
srce zadnje otkucaje broji.
Dođe čas rastanka,
život nije bajka.
Dok moje biće shvati to,
pucnuh prstima, gotovo!
Na kraju života izustim
pre nego dušu ispustim:
"moj Bože,
od života ne bih još da se oprostim!"
Savet vama mogu dati,
ne tražite ništa bolje,
u traženju prođe vam vek,
i na kraju nestanete za navek.