Bašta jedne ljubavi

Imam baštu prelepog cveća,
a u srcu mome ne stanuje više sreća.
Sreća od mene daleko je,
nekom drugom otišla je.
Otišla je od mene ona,
moj najlepši cvet sad drugom miriše,
u mom životu nje nema više.
Cveće cveta i ovog leta.
Cveta ruža i lepo miriše,
samo ona pored mene nije više.
Duša moja veliku tugu krije.
Nemam volje ni snage da sedim sam u bašti,
ostao sam sam,
nekada najlepši cvet, sada je samo u mojoj mašti.
Mašta je sve što sada mogu imati ja,
u baštu ne ulazim godinama.
Za koga cveće da negujem,
kada njemu nemam s' kim da se radujem?!
Ponekad sednem na klupu
gde sam te držao za ruku,
gledam ružu crvene boje
koju je volelo srce moje
i koju sam tebi poklanjao,
da me lažno voliš nisam znao.
Da je bilo drugačije gde bi nam bio kraj,
od moje bašte postao bi mali raj.
U tom raju Anđeo moj bila bi ti.
O, sudbino, zašto mi to ne ispuni?
Pitanje stalno jedno imam ja,
zašto sam osuđen na tugu i samoću,
kada želim sreću s njom da delim,
sebe da joj dam, i da samo njoj pripadam?!
Cveće raste, cveta, vene,
mene bole uspomene.
Uspomene na srećne dane,
kada sam do zore rane
pored jasmina tebe ljubio
i u opojnom mirisu gubio.