Mislim na tebe i ove noći

Noć, a ja sam,
želim nešto da ti dam.
Srce moje što u grudima bije
zbog tebe, cure meni najmilije.
Toliko si meni mila
da dobijam sokolova krila,
da preletim planine i reke,
da ti poljubim usne medene i meke.
Da osetim tvoje
nežne ruke oko mog vrata,
kada me zagrle
želim zaustaviti kazaljke sata.
Dobrodošlicu kada mi požele,
tvoje oči crnje od ove noći,
a ipak svetlost dana daju
noćima u maju.
To je moj san
a ja i dalje sam.
Noć je duga,
u mom srcu ogromna je tuga.
Mislim na tebe i ove noći,
san se moj ostvariti moći neće,
ipak sam ja dečko bez sreće.
Utehu od mašte ištem
dok ti ovo pišem.
Znam da moja ne možeš biti,
maštom mogu samo moju tugu kriti.
Snovima noć tako mogu ulepšati,
srce moje tebi dati,
i biti srećan dok ti ga poklanjam,
snovima mogu da sam upravljam.
Da vidim tebe kraj sebe
dok sunce nebo ne obasja,
snove prekine, a mene u stvarnost vrati,
želim sledeću noć dočekati
ponovo u snovima da te vidim na par sati,
tugu moju odagnati.
Uz lice tvoje koje mi se smeška,
život moj noću nije greška.
Voleo bih da takav i dan bude,
da mogu da se uvrstim u srećne ljude.
Samo što sudbina neće to,
ostaje mi da se pozdravimo.
Sanjam sve ređe,
noći mi padaju sve teže.
Snovi se gube,
a usne i dalje nemaju koga da ljube.
Od tad noći su mi beskrajno duge,
jer ne želim ni jednu drugu pored sebe,
samo za tobom mi srce vene,
a ti ipak nisi pored mene.

Dok ti spavaš

Dok ti spavaš
ja budan zore dočekujem,
nemam kome da se osmehujem.
Negde daleko, ko zna gde,
kradeš moje sne.
Spavaš kao malo dete,
dok iz mojih očiju suze lete.
Plačem u sebi
jer ne mogu da dođem tebi.
A tako te treba
ova duša ranjena bolom
što ne živiimo pod istim krovom.
Samo tebe želi,
radosti da joj malo daš,
da čuje tvoj dragi glas.
Da kućom tvoj žagor se čuje,
da sa tobom duša moja
o sreći malo snije.
Ali nije sreće te,
neko mi je pokvario sve.
Pojavio se iznenada,
ti sa njim ode iz grada.
Bez oproštaja i pozdrava,
ubi u meni zadnju nadu
da ćemo srećni živeti u ovom gradu.
Kako mogu to da zaboravim,
kada sam rekao da te neizmerno volim,
da sam spreman dati tebi sve,
da ću ispuniti tvoja očekivanja sva,
da te nikada neću ostaviti ja.
Zašto uvek sudba meni da se sveti,
zašto nismo mogli srećni dan dočekati?
Moje oko suzu kriti neće,
duša bolna biće,
srce patiće,
ko voli shvatiće.
Za mene utehe nema,
pored mene nikada nećeš biti ti,
a ne verujem da ćeš me se ikada više setiti.
A i zašto bi se mene setila
kada si me odlaskom tvojim povredila.
Ti sigurno nemaš potrebe za tim,
ja moram skupiti hrabrosti da ti oprostim
i da te zaboravim.
Da te izbrišem iz sećanja moga
i ako sam te voleo kao Boga.
Ti si bila meni moje sve,
a sada moram sebi reći da nemam te.
I život da počnem ispočetka,
da sebi priznam da si bila moja greška.
To je moja odluka, konačna ali i teška!

Idu dani

Idu dani, noći teku,
sve moje bacila si niz reku.
Zabavljali smo se godinu, dve,
sećam se kada si napustila sve
i rekla: "Gorane, ostavljam te."
Reka i dalje teče,
pored nje sedim svako veče.
Sam sebe pitam
dok pisma naša čitam
šta je uzrok bio
da sam prestao biti tebi mio?
U glavi vrtim stalno jedan isti film,
ne mogu se pomiriti sa tim,
da te više pored mene nema,
nije me briga šta novo jutro sprema,
nijedan novi dan
bez tebe meni ne može biti radostan.
Ništa osmeh moj izmamiti ne može,
tuga se uvukla duboko u kosti i ispod kože.
Slušam svoje tužne misli
kako se svakim danom sve više množe.
Mrzovoljan sam na sve oko sebe,
jer ne mogu zamisliti mene bez tebe.
Sve mi živo smeta,
da te mogu zaboraviti pošao bih na kraj sveta.
Samo što zaborav na tebe
meni doći neće,
mogu bilo kuda otići,
a ti ćeš me uvek u mislima stići.
Čak i u snu, ti si uvek tu!
A kada oči otvirim
ne znam gde se nalazim,
pošto pokraj mene tebe nema,
samo pored nogu stari pas drema.
Jedino mi on društvo pravi,
svi su drugi od mene otpali.
Misle da sam čudan tip,
zaobilaze me kao da sam hladan
oronuo spomenik.
Neće ni dobar dan da mi kažu,
decu odvraćaju od mene,
kažu da nisam zdrav već neko vreme,
bolje je da se klone mene.
Dani se nižu jedan za drugim,
godine prolaze a ja starim,
kolena klecaju, koraci sve kraci,
bliži se čas odlaska mog!
Poslednja mi je želja da vidim sjaj pogleda tvog.
Da ispustim dušu pored reke
kada me zadnji put poljube tvoje usne meke.
Da ti ruku stegnem,
osmeh da ti dam,
i kažem u čas poslednji:
"Volim te, ostani dok ja odlazim,
želim takvu da te pamtim,
osmehom mi osmeh na tren vrati"

Kiša i reči

Kiše opet liju
u meni bude čaroliju,
kao noći one
kada sam te prvi put
čekao ispred škole.
Skriven ispod lipe
drhtao sam od uzbuđenja, i treme,
da ne prođeš pored mene,
kao svakog dana,
pošto smo imali stan do stana.
Sretali smo se na ulazu,
ti u školu, ja u stan,
uvek obavezama zatrpan.
Stalno smo imali različitu smenu.
Nikada sama nisi bila,
da mi se sviđaš nisi snila.
Dugo sam hrabrost skupljao
da ti priđem nisam mogao
od treme,
koja je držala mene.
Baš te kišne noći
odlučio sam ispred škole doći,
skupiti hrabrost svu,
pozvati te na prvi randevu.
Imao sam sreće,
pored lipe nađoh cveće,
buket crvenih ruža,
verovatno nekog udvarača
što pobegao je sa kiše,
nije imao strpljenja čekati nju više.
Ne dočekavši onu pravu,
bacio je ruže u travu.
Uzeo sam ruže,
stavio ispod kaputa,
trudio se da mi pogled ne skrene,
da opet ne prođeš pored mene.
Izlaziš iz školskog dvorišta
ovog puta sasvim sama,
meni od treme usne zaneme.
Hoću ime tvoje da dozovem,
glasa nemam,
za tobom da potrčim se spremam.
Kad sam te sustigao
na kolena, ispred tebe sam pao.
Iznenađeno si pogledala,
šta se dešava nisi znala.
Izvadih ispod kaputa
sklonjene ruže od kiše
i rekoh tebi što tiše:
"Primi ovaj buket crvenih ruža
što ti moja ruka pruža.
Usne moje žele biti tvoje,
da ih samo ti ljubiš
i srce moje da umiriš.
Na sve što poželiš pristajem ja,
samo mi reci da,
da ćeš biti draga moja.
Od sreće igraću po kiši
skinuti kaput svoj,
ogrnuti ga tebi da ne nazebeš,
stisni se uz mene toplota moja zrači,
kiša koja pada ništa ne znači.
Kad se dvoje vole
svakom nevremenu oni zajedno odole".

Šum plavih talasa

U svitanje novog dana
ona je sugurno negde sama.
I ne sluti ona da zore sam
na obali čekam.
Stojim uz more koje šumi
još uvek zamišljen,
njenim likom progonjen.
Taj šum plavih talasa
u meni tugu budi neku,
daleku uspomenu iz mladosti moje.
Vraćam slike,
na obali držali smo se za ruke.
Ona beše tako mlada
ja malo stariji,
uz talase i šum mora
šetasmo nas dvoje,
ona iz velegrada, ja iz provincije.
Bila je dama prava,
studirala je na dva fakulteta,
slušao sam je poput deteta.
Znala je lepo da besedi,
pažnju svu okupirala je moju
što pričom svojom iz detinjstva,
što izgledom njenim od kog dah zastaje,
uvek mi je bilo teško
kad dođe čas da se rastaje.
Tako su prolazili dani,
odmor se bližio kraju,
dođe vreme da se svako vrati svom zavičaju.
Ona svom gradu,
ja malom svom mestu,
da razmišljam o njoj i sad imam potrebu čestu.
Gde li je, šta radi sada,
da li me se seti ikada?
Mene, iz provncije, moja dama iz velegrada.
Ako me slučajno pamti,
slobodno neka navrati
da se prisetimo dana
i vetra maestrala.
Da se prisetim njenih priča,
a ona njenog mladića,
koji je slušao neprekidno
uz šum talasa i galebova krik,
dok sam gledao njen meni mio lik,
njene oči crne boje na koje padoh
i srce tad svoje njoj dadoh,
i zarobljen u sećanju svom ostadoh.

Tragovi u pesku vremena

Dug put je preda mnom,
pustinja iza mene,
levo desno nikog, duša ne zna gde da krene.
Noge me nose bez cilja,
pustinjom lutam, pesak gazim,
smisao hoda ne nalazim.
Sam sam na ovom svetu,
ne znam zašto i ne znam dokle,
da li ću sresti nekog meni sličnog, bliskog,
a ne stranog i dalekog?
Ljudi su se izmenili,
vreme je ostalo isto,
dugo nisam od sreće na suncu zablist'o.
Ugasila se svetlost,
nastala je tama,
upitam ponekad sebe
šta se to dogodilo sa nama.
Šta tražim, kuda užurbano idem,
gde li ću ja to da stignem?
Nisam imao start, a nemam ni cilj.
Da li ću na kraju lutanja ostati živ?
I tako ustvari život prođe
u traženju onog što je već tu.
A ja to ne vidim,
jer živim u nestvarnom snu.
Uporno pokušavam da san
pretočim u dan.
Lutajući kroz tunele
život prođe, vreme stoji,
srce zadnje otkucaje broji.
Dođe čas rastanka,
život nije bajka.
Dok moje biće shvati to,
pucnuh prstima, gotovo!
Na kraju života izustim
pre nego dušu ispustim:
"moj Bože,
od života ne bih još da se oprostim!"
Savet vama mogu dati,
ne tražite ništa bolje,
u traženju prođe vam vek,
i na kraju nestanete za navek.

Sve što volim

Volim da delim sa tobom sve,
volim da sa tobom ispunim moje sne.
Volim da sa tobom snove u javu pretvorim,
volim kad poljupce u obliku medenih srca
sa tvojih usana brojim.
Od mene niko tad srećniji nije,
mnogo te volim,
i to moje srce ne krije.
Oko duše sve mi je milije,
uz poljupce tvoje srcu mome toplije je.
Volim sa tvojih usana poljupce da pijem,
volim šta da radim,
tvojim poljupcima da se sladim.
Usne tvoje slađe su od meda,
volim da ih ljubim
i dok me ljube da im se predam.
Priznajem, sa tobom vreme prosto leti,
volim da me ljubiš, zimi a i leti,
Sa usnama tvojim otapaš sa mog' srca led,
sa tvojim poljucima život mi je lep.
Voleti tebe prestati neću,
sve dok te volim imam svoju sreću.
Sreća moja ti si to,
hajde poljupce da delimo.
Da budemo srećni godina sto,
od početka ponovimo sve to.