Poklonio bih tebi

Jedan dan života da imam
poklonio bih ga tebi,
jer si ti celi život svoj podarila meni.
Poklonila si mi najlepše godine života,
ti si moja duša i lepota.
Bez tebe ne mogu zamisliti dan,
kada tebe nema prazan sam i umoran.
A kada si pored mene ti,
sve drugačije biva,
pored tebe osećam kako se i budan sniva.
Dan kišovit i tmuran može biti,
kada si uz mene ti,
raspoloženju mom ne može naškoditi.
Znaš sve moje mane,
uprkos tome tvoje srce pored mene uvek stane,
ne pokušavaš da me menjaš,
niti tražiš to od mene,
ti me takvog voliš, srcem, dušom celom,
svojim mislima, duhom i telom.
Da li mogu nešto više od toga poželeti,
ne, nemam prava,
samo ću te još više voleti.
Ko ima pored sebe osobu kao što si ti,
treba joj celi život pokloniti.
Čak i to je malo,
u odnosu šta je njeno biće za vas dalo.
Nikada neću da se kajem,
sve što imam tebi ću da dajem.
Život ako treba moj će tvoj biti,
ti si nešto najlepše što mi se moglo dogoditi.
Šta ima više od ovoga da se kaže,
duša kao što je tvoja, retko može da se nađe.