Zvoni sat u rani čas

Zvoni sat, a ja još legao nisam,
pored prozora zoru dočekujem sa tugom u očima,
o tebi razmišljam noćima.
Da barem mogu nekako da te zaboravim danju,
bilo bi mi lakše preboleti ranu,
što je nanela ona koju sam voleo,
speman i svoj život da joj dam,
a na kraju ostadoh sam.
Moja nadanja u vodu su pala,
sreća me izdala.
Nije to prvi put,
ne znam na koga trebam biti ljut?
Nemam se na koga ljutiti,
nikog nema oko mene,
samo senke nezaboravljene.
Još jedino one mi društvo prave,
ne puštam ih da odu,
a odavno bi one na slobodu.
Ne smem slobodu im dati,
onda ću sam u tamnici mojoj ostati.
Tamnica duše moje,
ne sme ostati bez senke tvoje,
skroz bi se izgubila,
možda bi se čak i pogubila.
Ovako još se nadam
da neću brzo da stradam.
U tom nadanju vidim tebe,
kao spasioca mog,
eh kada bi te poslao dragi Bog.
Moj košmar bi odmah prestao,
na svetlost dana bi izašao,
a noću bih se naspavao.