Beskrajne želje

Anđele moj, ne osuđujem te,
ne ljutim se na tebe ja,
znam, takva nam je sudbina.
Ne želim da krivim ni tebe, ni sebe
što ne možemo sreću naći za nas.
Znam da nisi ljuta,
već mnogo, mnogo zabrinuta,
a za tim potrebe nemaš ti, veruj mi.
Siguran sam da me u srcu čuvaš,
da svaku noć pre spavanja na mene pomisliš,
i svoju glavu na moje rame poželiš da nasloniš.
To kaže moje srce,
jer u isti sat počne brže da mi tuče,
i osmeh mi preko lica razvuče.
Tada poželim silno da ti okice ljubim,
da te mazim po licu,
da te osetim ispod ove grube orosene kože...
Ah Bože, zašto to da se desi ne može?
Makar samo jednom i nikada više,
da duša moja barem noć jednu,
srećno zajedno sa tobom diše.
Nije me briga za novi dan,
nije me briga šta će sutra biti,
želeo bih samo jednu noć
zajedno sa tobom o sreći sniti.
I kada bi ujutro do suza došlo,
žao ne bi mi bilo,
jer sam noć pored tebe proveo,
i ludo, ludo te voleo.
A mislim da i ti ne bi žalila
što si mi te noći svoju ljubav podarila.
Znam to je želja naša okovana u okove,
koja osta samo da živi u našim srcima,
ispunjena samo u snovima tvojim i mojim,
i neće biti stvarnost, toga se najviše bojim,
što u realnom životu,
nikad neću moći tebe da volim.
Takva je sudbina naša,
snovi nam ulepšavaju noć,
a sećanje na san,
ulepšava nam svaki novi dan.

Bežimo odavde

Nema muvanja, nema prevare,
hajde da bežimo odavde,
da tražimo našu sreću,
ne želim ovde da mi pale sveću.
Da se slade mojom tugom,
jer misle da pripadaš drugom,
dođi meni da pođemo srećnom prugom.
Da stignemo dok kasno nije,
da nam u životu bude lepše, veselije,
i oko srca toplije.
Da ne bude više boli,
dođi, da te moje srce voli,
da duša moja tebi se preda,
da uživa dok te moje srećno oko umiljato gleda.
Ne žeilim da te smuvam,
već od loših stvari da te sačuvam.
Da te čuvam kao malo vode na dlanu,
da nikada ne ostavim te samu,
da uvek bdijem nad tobom
i nikada da ti ne kažem "zbogom".
Eto to je moja želja,
da ti budem više od prijatelja.
Da ti budem vazduh koji dišeš,
za život ne tražim više.
To bi stvarno bila divota od zivota,
slavila bi se i godina stota.
Jer za dug, srećan život ništa više ne treba,
osim razumevanja i komada hleba.
Kada se dvoje shvate,
ni za čim oni ne pate,
dovoljni su jedno drugom,
da njihove grudi ne dišu tugom.

Čekajući sreću

Celi život sreću čekam,
nikako da je dočekam.
Sreća od mene beži,
život mi je sve teži i teži.
Tuga me u stopu prati,
nikoga nemam ko može da me shvati.
Nikako sunce sreće da mi sine,
da otera sive oblake u visoke planine.
Samo sivi oblaci nada mnom se viju,
gorke suze moje oči liju.
Ni kapi kiše ne mogu
 moju tugu da sakriju.
Tople suze obraze mi kvase
što sa hladnom kišom
prave reku tuge i mutne talase.
Život mi je tužan bio i ostao do sada,
sreću čekam godinama.
A sreća nikako da mi dođe,
u čekanju mladost moja prođe.
Prođe mladost moja
bez osmeha na licu,
osta ožiljak na mom jadnom srcu,
samo tugu oči moje vide kao vernu saputnicu.
Starost polako kuca na vrata,
nema nikog da mi kaže "tata".
Nemam kome tugu svoju reći,
zato ne mogu pisati o sreći,
pišem samo o njoj,
ona je život moj,
Tuga je oduvek bila moj drug,
tako joj vraćam dug.
Verna je meni ona bila,
nikada me nije napustila.
Nema smisla sada da je izdam,
suze ne mogu da obuzdam.
Celog života društvo mi pravi,
to ne može da se zaboravi.

Voleo sam je

Voleo sam je,
a ne znam zašto,
i posle toliko godina
njije mi jasno.
Sada kada setim se nje,
kao nekad oči mi zasuze.
Tada je bilo od sreće,
sada od tuge.
Ne mogu srećan biti
od kada je nema.
Pustoš vlada u mojoj duši,
i sve oko mene sada me guši.
Nemam čak ni sna,
zbog nje razboleh se ja,
neću se oporaviti nikada,
nit' ću voleti ikada.
Prošla sreća je moja,
nestala duga prelepih boja,
sivilo moje dane prekrilo.
Ne čuju se više ni ptice,
samo vetar što iznad moje glave fijuče,
tugu moju u krug nosi,
pa mi ponovo istu vraća,
a srce moje sve to bolom plaća.
I tako iz dana u dan,
tužan starim i za njom žalim,
što ću bez nje da osedim.
Od želje da volim samo nju,
svoj život izgubiću.
Izgubiti život nije mi žao,
samo kada bi došla da je vidim na tren
i prisetim se kada sam bio njen.
To su zadnje misli moje,
na papir beli što ću staviti
i sa dušom se rastaviti.
Srce puno bola, puno jada,
na izdisaju duša ti se nada.
Da ti kaže šta si za nju bila,
a isto tako da si je samo ti uništila.
Napuštam ovaj svet sa tvojim likom
i sa onom divnom slikom,
dok si pored mene bila
i sreća oko nas,
što se sruši za tili čas.

Dodiri

Dodirni me pogledom,
dodirni me mislima,
dodirni me svojom dušom,
a ne prstima.

Želim da se dodirujemo
satima,
na javnom mestu,
tu želju imam čestu.

Dodirivanje meni tvoje prija,
dodiri, dodiri,
dodiri tvoje ruke
izazivaju u meni slatke muke.

Kada osetim dodir taj,
ne mogu da opišem osećaj,
kakav se u meni budi,
moram da se sklonim od drugih ljudi,
jer srce moje naprosto poludi.

Želju tu ne može da skrije
što u meni gori,
dok te duša moja
bez dodira voli.

Dodir je jako važan
makar i ovaj pogledom između tebe mene.
Kada ga osetim, krv mi brže protiče kroz vene.
To se zove povezanost mene i tebe.

Zato prestati da doditujem tebe neću,
takvo dodirivanje u mislima meni prija,
danima radost najveću čini meni
dodir tvoj i pogled sneni.

Suze pokajnice

I ove noći, kao i svake,
čujem tvoje korake.
Samoća me boli,
a duša još te voli.
Nisi tu, a ja te budan sanjam,
oči u mrak sklanjam,
da ne vidim suze što mi lice kvase,
a to je sve zbog tebe, zna se.
Otrovala si srce moje,
pa ne mogu bez ljubavi tvoje,
a tebe za to briga nije,
ne mariš za dečka iz provincije.
Koliko ću još da patim,
koliko da suze lijem?
Kako ću bez tebe sa životom bitku da bijem?
Ne mogu ti to reći,
od tuge za tobom u grob hladan ću leći.
Bez tebe života meni nema,
u mojoj duši tuga je mesto sreći uzela.
Mir je otišao od mene,
spokoja više nemam,
za hladan bezdan se spremam.
Nemoj da te savest muči,
nisi tome kriva ti,
jednostavno nisu nam se poklapali sni.
Nastavi da živiš srećno,
bez obzira što mene više biti neće,
seti me se ponekad
i na grob donesi mi poljsko cveće.
Upali sveću,
možda tako svaki put tebe videću.
Biće mi milo ako vidim tvoje suze
i uplakano lice,
jer ću znati da su te suze,
suze pokajnice.  

Padajte kiše

Noćas me duša boli,
nema one koju mnogo voli,
Noćas me srce peče,
ostadoh sam ovo veče.
Ona ode u kišnu noć
ostavi me samog da zovem upomoć.
Zvati neću nikoga više ja,
tužna je moja i jadna sudbina.
Otišla je od mene
jer htela je tako,
srce me je zabolelo,
al' ispred nje nisam plak'o.
Letnje kiše do sada su tople bile
dok su me njene usne ljubile.
Više njenih usana nema,
kiša spira sve sa mene,
nadam se i uspomene.
Ostavi me voljeno biće,
srce moje od tuge pući će.
U kišno jutro maglovito svanuće.
izašla je iz naše kuće,
iz našeg malog doma
na kišu izašla je ona.
Kiša pada,
napusti me voljena žena sada.
Zadnja nada u meni se gasi,
od suza se napraviše talasi,
sudbino moja prokleta da si,
neka me progutaju reke talasi,
kada pored mene ona nije,
nek' me kiša zalije,
neka me potopi i od života odmori.
Kiša lije, meni do zivota nije.
Šta će meni živiot bez nje,
sa sobom odnela je deo mene.
Lijte kiše, potopite sve,
ništa više ne može biti kao pre!
Padajte hladne kiše,
ona neće biti moja više,
više neću biti njen ja,
ne voli mene moja malena.
Kapi kiše padaju na staklo,
voleo sam je iskreno i jako,
ali to vredelo nije,
uvek ispašta onaj ko voli iskrenije.