Voleo sam je

Voleo sam je,
a ne znam zašto,
i posle toliko godina
njije mi jasno.
Sada kada setim se nje,
kao nekad oči mi zasuze.
Tada je bilo od sreće,
sada od tuge.
Ne mogu srećan biti
od kada je nema.
Pustoš vlada u mojoj duši,
i sve oko mene sada me guši.
Nemam čak ni sna,
zbog nje razboleh se ja,
neću se oporaviti nikada,
nit' ću voleti ikada.
Prošla sreća je moja,
nestala duga prelepih boja,
sivilo moje dane prekrilo.
Ne čuju se više ni ptice,
samo vetar što iznad moje glave fijuče,
tugu moju u krug nosi,
pa mi ponovo istu vraća,
a srce moje sve to bolom plaća.
I tako iz dana u dan,
tužan starim i za njom žalim,
što ću bez nje da osedim.
Od želje da volim samo nju,
svoj život izgubiću.
Izgubiti život nije mi žao,
samo kada bi došla da je vidim na tren
i prisetim se kada sam bio njen.
To su zadnje misli moje,
na papir beli što ću staviti
i sa dušom se rastaviti.
Srce puno bola, puno jada,
na izdisaju duša ti se nada.
Da ti kaže šta si za nju bila,
a isto tako da si je samo ti uništila.
Napuštam ovaj svet sa tvojim likom
i sa onom divnom slikom,
dok si pored mene bila
i sreća oko nas,
što se sruši za tili čas.