Pod kapima kiše

Već satima kiša dosadno pada,
ja se pitam gde si sada.
Dosadila je kiša meni,
ne prestajem razmišljati o voljenoj ženi.
Kiša moje prozore kvasi,
sa mnom do skoro bila si.
Kiša će prestati i sunce će izgrejati,
samo ona meni neće da se vrati.
Tužno će od sada uvek biti srce moje,
u njemu kiše tužne dane neće moći sprati,
nju niko neće moći da mi vrati.
Padajte kiše, natopite tugu moju,
ne želim da vidim, ni da volim drugu,
niti bilo koju,
osim nje,
ona mi je u životu sve.
Ako ne bude moja,
to je za mene kraj,
utapam se u tugu i reči tihe kiše,
da me nema nigde više.
Šta će mi život kada nje nema,
kiša mi na ruku ide
da se suze moje ne vide.
Kiša udara u prozore
da se moj plač ne čuje,
da me niko ne žali,
stidim se plakati a nisam više mali.
Padaj kišo sipaj krupne kapi,
ovu moju tugu moram sam isplakati.
Kažu posle kiše sunce uvek bolje sija,
meni sigurno neće,
otišla je zauvek od mene najmilija.
Moja bašta puna rosnog cveća
što je bila moja sreća,
korov po njoj sada raste,
zaobilaze je čak i laste.
Niko tu više ne svraća,
mesto smeha, puna je mog plača.
Samo jecaji moji mogu se čuti,
u tuzi prolaze moji dani,
hej kišo nikada ne stani!