Zašto ljudi više nisu ljudi?

Skupila se neka tuga u meni,
verovao sam svima,
razočarah se u njima.
Vraćali mi mnogi teškim udarcima,
koji jako bole,
nisu znali da me vole.
I ponovo isto pitanje stalno muči mene,
zašto ne može svetu bolje da krene?
Zašto smo toliko surovi
da kažnjavamo one
koji nas srcem i dušom vole?
Zar je moranje da izazovemo
u njihovim srcima jake bole?
Moje srce je ranjeno,
a i duša me jako boli,
verovah nekome ko nije bio u stanju da me razume,
da voli.
Dugo će vremena morati da prođe,
pa i posle toga ništa na svoje ne može da dođe.
Stalno mislim na to stanje,
zašto je u ljudima ljubavi sve manje?
Zašto su pojedine osobe srećne dok ti patiš?
Da li ti možeš to da shvatiš?
Voleo bih kada bi neko odgovor na to znao,
rado bih ga poslušao.
Možda bi prevazišao ovo moje stanje,
da me duša, srce i grudi bole manje.
Znam da se cele rane izvidati ne mogu,
osim kada jednom na istinu odeš Bogu.
Dotle ostaju mi u srcu bol i patnja,
pričam vama, a niko me ne shvata.
Da je samo malo među ljudima ljudskosti,
ljubavi i poštenja,
bilo bi na ovom svetu blagodati, smirenosti i veselja.