Beskrajne želje

Anđele moj, ne osuđujem te,
ne ljutim se na tebe ja,
znam, takva nam je sudbina.
Ne želim da krivim ni tebe, ni sebe
što ne možemo sreću naći za nas.
Znam da nisi ljuta,
već mnogo, mnogo zabrinuta,
a za tim potrebe nemaš ti, veruj mi.
Siguran sam da me u srcu čuvaš,
da svaku noć pre spavanja na mene pomisliš,
i svoju glavu na moje rame poželiš da nasloniš.
To kaže moje srce,
jer u isti sat počne brže da mi tuče,
i osmeh mi preko lica razvuče.
Tada poželim silno da ti okice ljubim,
da te mazim po licu,
da te osetim ispod ove grube orosene kože...
Ah Bože, zašto to da se desi ne može?
Makar samo jednom i nikada više,
da duša moja barem noć jednu,
srećno zajedno sa tobom diše.
Nije me briga za novi dan,
nije me briga šta će sutra biti,
želeo bih samo jednu noć
zajedno sa tobom o sreći sniti.
I kada bi ujutro do suza došlo,
žao ne bi mi bilo,
jer sam noć pored tebe proveo,
i ludo, ludo te voleo.
A mislim da i ti ne bi žalila
što si mi te noći svoju ljubav podarila.
Znam to je želja naša okovana u okove,
koja osta samo da živi u našim srcima,
ispunjena samo u snovima tvojim i mojim,
i neće biti stvarnost, toga se najviše bojim,
što u realnom životu,
nikad neću moći tebe da volim.
Takva je sudbina naša,
snovi nam ulepšavaju noć,
a sećanje na san,
ulepšava nam svaki novi dan.