Čekajući sreću

Celi život sreću čekam,
nikako da je dočekam.
Sreća od mene beži,
život mi je sve teži i teži.
Tuga me u stopu prati,
nikoga nemam ko može da me shvati.
Nikako sunce sreće da mi sine,
da otera sive oblake u visoke planine.
Samo sivi oblaci nada mnom se viju,
gorke suze moje oči liju.
Ni kapi kiše ne mogu
 moju tugu da sakriju.
Tople suze obraze mi kvase
što sa hladnom kišom
prave reku tuge i mutne talase.
Život mi je tužan bio i ostao do sada,
sreću čekam godinama.
A sreća nikako da mi dođe,
u čekanju mladost moja prođe.
Prođe mladost moja
bez osmeha na licu,
osta ožiljak na mom jadnom srcu,
samo tugu oči moje vide kao vernu saputnicu.
Starost polako kuca na vrata,
nema nikog da mi kaže "tata".
Nemam kome tugu svoju reći,
zato ne mogu pisati o sreći,
pišem samo o njoj,
ona je život moj,
Tuga je oduvek bila moj drug,
tako joj vraćam dug.
Verna je meni ona bila,
nikada me nije napustila.
Nema smisla sada da je izdam,
suze ne mogu da obuzdam.
Celog života društvo mi pravi,
to ne može da se zaboravi.