Poklonio bih tebi

Jedan dan života da imam
poklonio bih ga tebi,
jer si ti celi život svoj podarila meni.
Poklonila si mi najlepše godine života,
ti si moja duša i lepota.
Bez tebe ne mogu zamisliti dan,
kada tebe nema prazan sam i umoran.
A kada si pored mene ti,
sve drugačije biva,
pored tebe osećam kako se i budan sniva.
Dan kišovit i tmuran može biti,
kada si uz mene ti,
raspoloženju mom ne može naškoditi.
Znaš sve moje mane,
uprkos tome tvoje srce pored mene uvek stane,
ne pokušavaš da me menjaš,
niti tražiš to od mene,
ti me takvog voliš, srcem, dušom celom,
svojim mislima, duhom i telom.
Da li mogu nešto više od toga poželeti,
ne, nemam prava,
samo ću te još više voleti.
Ko ima pored sebe osobu kao što si ti,
treba joj celi život pokloniti.
Čak i to je malo,
u odnosu šta je njeno biće za vas dalo.
Nikada neću da se kajem,
sve što imam tebi ću da dajem.
Život ako treba moj će tvoj biti,
ti si nešto najlepše što mi se moglo dogoditi.
Šta ima više od ovoga da se kaže,
duša kao što je tvoja, retko može da se nađe.

Čekam kišu

Čekam kišu koja pasti neće,
čekam tebe dok gledam uvelo cveće.
Suši se jer nema kiše,
kao što ono bez vode vene,
tako bole na tebe uspomene mene.
Suša velika vlada,
svaka biljka brzo vene i strada.
Pati, vene, strada i duša moja
što nije tvoja.
Ne znam gde si, ni koji su moji gresi,
sušim se kao grana,
srce mi je puno rana.
Rane peku, mnogo me bole,
suša uništi svaku biljku, svaki cvet,
odlazak tvoj sruši moj svet.
Dođi, sa sobom kišu donesi,
da ozeleni cveće u bašti,
da mi duša procveta kao u mašti,
da se radujem kao žedna zemlja kiši,
kao cvet kapljici iz neba,
taj divni osećaj mi upravo sada treba.
Čekam tebe, a sa tobom kišu,
da zajedno uživamo u cvetnom mirisu,
što će mirisati nama, pošto neću biti sam,
ni ti nećeš biti sama.
Nadam se ti ćeš doći, kiša će pasti,
tuga moju sreću više neće krasti.

Ko si ti?

Pitam se ko si,
dok mi vetar tebi misli nosi.
Do odgora doći ne mogu,
pitam se i od pitanja zaspati pred zoru tek mogu.
A to pitanje i kroz snove me proganja,
od njega loše se sanja.
Ne znam da li ću odgovor dočekati,
ili ćeš tajna do kraja ostati,
da se pitam ko si ti,
i šta me sa tobom spaja,
da li će to pitanje stalno da me proganja?
Na pitanje to odgovor znaš ti,
da li ćeš meni reći,
da li ću odgovor od tebe čuti,
ili ću uskraćen biti za malu tvoju tajnu,
da ne saznam tvoj život celi,
da se i dalje pitam moj Anđele beli.
Ko si ti, i zašto su misli moje pune tebe,
i zašto imam osećaj kao da si tu blizu pored mene?
Mojim pitanjima nema kraja,
pojavi se i reci,
šta je to što nas sve ove godine spaja.
Odgovor sigurno da znaš,
ko si ti i kome pripadaš,
i zato reci mi.
Ti si to što sam i ja,
zato si mi stalno u mislima.

Ti si tako daleko

Ti si tako daleko,
a meni treba neko.
Jesen ide, loše vreme,
a ja mislim stalno na tebe.
Tvoj pogled nedostaje meni u ove kišne dane
da budem srećan kao lane.
Očekujem da mi se vratiš,
u moj život uneseš vedrinu,
sa mog neba oteraš oblake i tamu,
da moju dušu nikada ne ostaviš samu.
Želim ovu jesen da podelim sa tobom,
mojoj tuzi da kažem zbogom,
da budem srećan pored tebe,
i kada sneg počne da pada,
još uvek ti se željna duša moja nada.
Dođi, nemoj čekati više,
pored tebe lepo će joj biti,
tvoja blizina toplinu će joj dati,
i ima ko će da je shvati,
a sve što je lepo da pamti.
Dokle god živi,
znaj, tebi će da se divi,
i ništa mi neće biti slađe,
ako me ove jeseni tvoje biće nađe.

Odvedi me, ne znam kuda

Odvedi me tamo gde nema tuge,
gde nema očaja,
gde se duša sa srećom spaja,
gde cvrkut ptica nas veseli,
gde se ljubav prima i deli,
gde su jednaki svi ljudi,
gde uz pesmu svaka zora rudi,
gde se niko ne boji gladi,
gde svako ima šta da radi.
Pronađi takvo mesto i požurimo tamo,
ovde sve mračnije postaje,
nemam strpljenja, dosta je.
Dosta mi je brige šta će biti sutra,
hoću jedino da se smejem dok sviću jutra,
da mi dan radostan bude,
da srećem nasmejane i zdrave ljude.
Odvedi me, puno ti ne tražim,
ovde više nemam tugu čime da ublažim.
Ovde je dan dug kao godina,
nikog ništa ne zanima,
problemi se slažu kao planina,
pritisak je ogroman,
narod je sve više zlovoljan.
Hodaju kao mušice bez glave,
dobijaju otkaze, a hteli bi da rade,
vlast sve u bescenje strancu dade,
za nas ovde više nema nade.
Odvedi me ne znam gde,
odvedi me ne znam kuda,
najbolje bi bilo da odemo
kao Alisa u zemlju čuda.

Zvoni sat u rani čas

Zvoni sat, a ja još legao nisam,
pored prozora zoru dočekujem sa tugom u očima,
o tebi razmišljam noćima.
Da barem mogu nekako da te zaboravim danju,
bilo bi mi lakše preboleti ranu,
što je nanela ona koju sam voleo,
speman i svoj život da joj dam,
a na kraju ostadoh sam.
Moja nadanja u vodu su pala,
sreća me izdala.
Nije to prvi put,
ne znam na koga trebam biti ljut?
Nemam se na koga ljutiti,
nikog nema oko mene,
samo senke nezaboravljene.
Još jedino one mi društvo prave,
ne puštam ih da odu,
a odavno bi one na slobodu.
Ne smem slobodu im dati,
onda ću sam u tamnici mojoj ostati.
Tamnica duše moje,
ne sme ostati bez senke tvoje,
skroz bi se izgubila,
možda bi se čak i pogubila.
Ovako još se nadam
da neću brzo da stradam.
U tom nadanju vidim tebe,
kao spasioca mog,
eh kada bi te poslao dragi Bog.
Moj košmar bi odmah prestao,
na svetlost dana bi izašao,
a noću bih se naspavao.

Čekaj me, sigurno ću doći

Čekaj me,
i ja ću znati da nisam zalud živeo.
Čekaj me,
sigurno ću doći.
MoŽda kao vetar u vrele dane,
ili besane noći
da ti kosu rastršim, lice rashladim,
usne poljubim,
i dam ti do znanja da mi fali
onaj sekund mali,
kada smo u pogledu jedno uz drugo uživali.
Pogled je sam govorio za sebe,
znao sam da me voliš,
osećala si da ja volim tebe.
Teško ti je pao odlazak moj,
čekaj me, čekaj,
oduvek sam voleo tebe
i biću samo tvoj.
Čekanje će biti dugo,
ali ti ne ostaje ništa drugo.
Možda ti i dosadi,
jer ako se sretnemo,
nećemo više biti lepi i mladi,
čekanje zna se odužiti,
i želju da me dočekaš u tebi ubiti.
Nemoj to dozvoliti,
čekanjem ne možeš ništa izgubiti.
A kada posle čekanja
dođe do susreta našeg,
nećemo se više odvajati,
taj susret slavićemo mi,
i strpljenju tvom dugom zahvaliti.

Noć prolazi

Noć prolazi sat po sat,
jutro polako se približava.
Kiša pada a tebe nema, u mojoj sobi.
Jedno svetlo gori, mene slike muče,
sve je još sveže,
mnogo toga za tebe me veže.
Ti si ta bez koje ne mogu ja,
ni jednog časa, ni trenutka jednog,
bez tebe ne osećam se ni života vrednog.
Život moj smisao nema,
kada pored mene nisi
ne ličim na sebe,
umirem zbog tebe,
svakog dana sve brže i brže,
umor me stiže.
Tako brzo me savlada,
a opet duša sna nema,
borim se sa tamom noći,
priželjkujući da ćeš odnekud doći.
Evo čujem prve petle,
kako najavlju dolazak dana,
i pozdrav suncu šalju,
prestanku kiše se raduju.
Samo mene ništa ne raduje.
Nje nema, neće ni doći,
sve se ponavlja kao prošle noći.
Jutro prazno je bez nje.
Ne staj kišo, tugu natoči,
samo ti znaš koliko mi nedostaju njene oči!
Te oči nekada bile su moje,
a sada iz mojih za njenim suze padaju,
da će da mi dođu ipak se nadaju.
Hoće li se ostvariti ta nadanja moja,
ili će svaka sledeća noć biti kao ova.

U vrtlogu života

U vrtlogu života našao sam se ja,
ne znam kakva će biti moja sudbina.
Šta li mi život sutra sprema,
uvek je tajna koja kopka mene,
nema odgovara na pitanje to,
šta li će biti za godina sto?
Radoznalost kod mene vlada,
u vrtlogu života nalazim se sada,
sve se brzo odvija,
dani idu, godine prolaze,
pitanja ista, odgovora nema,
zašto tako žurim, i kada ću stati,
čemu život takav,
da li iko može to da shvati!
Kroz vekove sve se isto odvija,
čovek ništa novo saznao nije,
vrtloga je bilo i ranije.
Sve se isto dešava,
čovek misli da sve rešava,
ali mesto rešenja,
stvara nova poniženja čovečijem rodu,
pisanjem prava za slobodu.
Sve dok pravila pisana čitamo,
kuda idemo pitaćemo se stalno,
a odgovora neće biti,
zbog pogrešnih rešenja nametnutih.
Životni točak melje nas,
samo ne znam kada će samleti,
da li će me puno boleti,
izdržaću sve to ja,
ako je takav put do raja,
pun beskrajnog nebeskog sjaja.

Oko tvoje plave boje

Oko mene zelenilo, mirišu opojne trave,
a meni danas fale tvoje oči plave.
Fali mi taj pogled ispod oka,
što me bojom plavom mazi,
tražim te skrivenu u ovoj zelenoj oazi.
Utopila si se u bojama trave zelene,
tražiću te, pronaćiću te, zbog tvoje zenice plave.
Signal vedrine tvoja zenica meni šalje,
tražim te ja i dalje.
Bistro oko, čuperak plavi,
kad' se nađoh u blizini tvojoj
zavrvtelo mi se u glavi.
Neka, neka, nek’ se vrti,
samo želim da budes pored mene do moje smrti.
Polovina života mog prošla je za čas,
u pogledu vidim tvom mesto pod suncem,
pravo je ono za nas.
Trave mirišu, grane se njišu, vetar piri,
ispod obrve tvoje oko viri,
posmatra me, i začas me smiri.
Volim da zaspim u tvom krlu,
dok ne sklopim oči,
da te posmatram tako milu.
Milo lice, mile oči,
ti ćeš meni da zaspim pomoći.
Nesanica ako se javi,
pokaži mi čuperak tvoj plavi,
odmah će san da me hvata,
spavaću dva-tri sata.
Zaslužne biće tvoje oči plave,
i čuperak taj uspavaće mene znaj,
a kada otvorim oči, ti bićeš tu,
i ja ću ti ispričati kako sam te video u snu.

Ona i on, tuga i bol

On je smatrao da zna da voli,
ona je mislila da zna ljubav da prepozna,
ni on ni ona nisu znali
da kada ljubav se ne uzvrati,
to je put patnje i bola.
Voleli su svako na svoj način,
a nisu umeli da pokažu to,
on je tiho patio,
a ona prolila suza sto.
I nisu mogli da se rastanu,
iako nisu umeli da se vole,
ona je tiho plakala,
a njega su njene suze svaki put znale da bole.
Živeli su jedno pored drugog, i mučili sebe,
ljubav nisu pokazivali, a u sebi sve više patili,
jer se nisu shvatili,
sve više kidali sebe,
a vrela krv im je tekla kroz vene,
kako je život okrutan,
kada tako zna tužne priče da piše.
Priča ova tužna je baš,
kada pored sebe voljenu osobu imaš,
a ne znas kako nežnost, ljubav da joj daš.
Suze njene teku, a tužno je srce tvoje,
napraviće malu reku,
ne rekavši da ga voli, nesrećnom čoveku.
Mučenje iz dana u dan,
zajedno dele isti stan,
poglede izbegavaju,
niko ne zna šta će se desiti na kraju.
Koliko će još tako moći da izdrže,
on da bude tužan, a ona da lije suze.
Da se prave kako se nista ne događa,
a dobro oboje znaju da ih tuga u dušu pogađa.
Od koga se to plaše, da su osećaje potisnuli,
i u tugu svoje živote pretvorili?

U svetu mom

U svetu mom stanuješ ti,
bez tebe ne mogu se buditi.
Pored mene kada nisi, tužan sam ti ja,
dan mi dug kao godina,
i prođe on nekako, a onda dođe noć,
koja mi bez tebe padne preteško.
Šta da radim, ne znam ni sam,
nisi tu, a srce želim svoje da ti dam.
Dugo ga već čuvam, ne mogu više,
želim sa tobom sreća stranicu života da ispiše.
Vremena imam još malo,
i do tebe mi je stalo,
da to vreme ulepšaš mi na kraju,
želim te u svom zagrljaju.
Neka bude topao i mek,
znaj da će mi dobro doć’,  kao bolesnome lek.
Biću zavisnik tvoj, neću moći bez tebe ja,
veruj mi draga, nije prevara.
Ja varati nikada znao nisam, a ne želim ni učiti,
odluči se, dođi, želim te ljubiti.
Ništa me više ne raduje,  nisa me tako ne veseli,
kada pomislim da srce moje želi sa tvojim sve da deli.
Delićemo sve, nemoj reći ne,
to ovog puta preskoči,
oboji mi vedrim bojama dane i ulepšaj mi noći.
Ne dozvoli da život stane,
nasloni glavu na moje rame.
Budi mi životni drug,
potrudimo se da nam život bude lep i dug.

Ljubav naša

Ljubav je naša neuništiva i nepobediva,
ti si sve moje zablude oko toga rešila,
plašio sam se kao mlađi, da ljubav izvikana je stvar,
uverio sam se na kraju,
to je nešto najlepše što ljudi od sebe mogu da daju.
Možeš biti mali, možeš biti bez novca,
ali bez ljubavi ti nikada nisi,
što više pružaš, sve više ljubavlju puniji si,
u njoj svakim danom sve više te ima,
ljubav u tebi raste kao na moru plima,
duša ti se puni, srce radosno ti peva,
ništa ne moze da ti smeta.
Daješ se srcem, a primaš sa dušom,
ljubav je večni plamen, ne gasi se nikada,
snažna je bila nekada, jos snažnija je sada.
Ljubav je snaga, ljubav je moć,
tera mračne sile, pobeđuje tamnu noć.
Takva je ljubav naša, ne bojimo se za nju,
već budni živimo kao u najlepšem snu.

Zadnje pismo

Zadnje pismo tvoje požutelo je skroz,
a od tebe ne čujem ni reč,
od života umoran sam već,
sna nemam više, snaga je na izmaku,
predajem dušu Bogu, bez tebe ne mogu.
Suza mi suzu stiže,  nisi pored mene više
da brišeš je ti,
u ponor pali su svi moji snovi.
Nije ni važno više,
počinju jesenje kiše,
koje će mi društvo praviti,
i tugu sa mnom slaviti.
Biće to najveće slavlje bez ijedne zvanice,
ispisane tugom mog dnevnika stranice.
Bez ijednog slova, bez mastila plave boje,
ko bude gledao znaće šta je osećalo srce moje.
Samo ti znati nećeš, šta je na belom papiru,
jer tvoje srce nikada bolelo te nije,
pa ne možeš znati šta se tu krije.
Da si imalo patila,
beli papir bi shvatila.
Ovako listovi papira ništa ti značiti neće,
kada mene ne bude bilo, i oni umreće.
Zatureni u nekoj fioci,
ili spaljeni na plamen od sveće,
tajnu zauvek u pepelu odneće.
Pepeo oduvaće vetar,
a moju dušu uzeće sveti Petar,
kao da nisam živeo,
niti tebi ikada bio mio.

Noć je pala

Noć je pala, rastanak se bliži,
meni suza niz obraz klizi.
Od tebe moram poć’,
srećo moja, poljubi me za laku noć.
Daj mi usne tvoje,
da ih dotaknem ja,
na počinak idem bez tebe moja malena.
Sada da se rastanemo došlo je vreme,
ja ću na tebe misliti,
hoćeš li ti na mene?
Biću bez tebe samo dok ne zaspim,
i snivati ne počnem ja,
posle biće lako,
bićeš sa mnom zajedno snovima.
I sve tako biće do zore,
a kada se probudim, pitaću sam sebe:
"Gde je sunce moje?".
Odgovor neću dobiti
jer ću biti sam u sobi,
sam sebe ću pitati: "Gde su nežni poljupci tvoji?".
Opet tišina u mojoj sobi biće,
nikog nema,
ni tebe nema da mi sipaš jedno piće,
i sa mnom nazdraviš novom danu
uz poljupce nežne i moćne,
da mrsim kose guste
dok u njima gubim svoje prste,
a ti svojim usnama da me rasaniš,
i daš mi razloga da verujem u lepotu dana,
pošto sam sa tobom ja,
a ti nisi u svom stanu sama.
Ostanimo skupa ove noći,
dozvoli mi da gledam tvoje oči.
Oči tvoje imaju moć
da ulepšaju meni noć.

Put ka sreći

Bila si mi sve,
ali sada više nemam te.
Ti si tako htela,
raširilaa krila, i odletela.
Odletela u nepoznatom pravcu,
ko zna kom neznancu.
Sada je kasno da se vratiš,
žao mi je ako patiš,
sama si to odabrala,
kao da nisi znala,
da je svuda isto,
i da nigde nećeš naći med i mleko,
zaboravila si da govorio sam ti često.
Nema nigde kao kod mene,
setićeš se kada ti suza krene.
Tada biće kasno,
priznaćeš da pogrešila si strašno,
Povratka na staro nema,
moraćeš se navići da život nije bajka,
da se ne uspunjavaju sve želje,
često liješ suze
a manje si spremna na veselje.
Što si starija, sve više shvataš,
svaku grešku iz mladosti skupo plaćaš.
Znam, sada misliš,
kako to pošteno nije,
ali šta da se radi,
uvek greše mladi,
sve žele u kratkom roku,
pa zagaze u tugu duboku,
iz koje izlaz se teško nađu,
jer često ne uspeju da se snađu.
Treba mnogo vode rekom proteći,
dok se put nađe ka pravoj sreći.

Ti si za mene sve

Ti i ja, ja i ti,
dobro smo se pronašli,
kao što vatre nema bez žara,
tako moje srce bez tvog
ne može da razgovara.
Ti mi daješ prijatnu toplinu,
osećam potpunu širinu.
Tvoja duša ne može bez mene
sama već godinama,
dan bez tebe svaki promašaj mi bio,
u takvom danu samo tugu sam krio.
Tuge više nema, otišla je davno,
pored tebe osećam se sjajno.
U tom sjaju vidim tebe,
jedina si ti za mene.
Pored tebe ništa mi ne fali,
puno te volim, moj slatkišu mali.
Slađa si od bilo koje čokolade,
što mi energiju pruža,
i zanosnija nego bilo koja ruža.
Miris tvoj opija me,
i od jutra mi prija,
ti si za mene sve,
što želim tebi biti i ja.
Za sada ide nam onako kako mi želimo,
svakog časa sami sebe nečim razveselimo.
Biće tako i dalje,
naša volja za srećom se ne predaje.
Volje imamo,  snage nam ne nedostaje.
Imamo jedno drugo,
dosta je.

Najdivnija priča

Osmeh tvoj meni mnogo znači,
tvoj mio pogled prija posle napornog dana,
kada vrata otvorim svog praznog stana.
Znam da me negde čekaš, i da si sama.
Svo vreme bila si u mojim mislima.
Osmeh na licu si imala,
i čuperak na oko pali,
isti onakav kao kada smo se upoznali.
Nisam se od tebe odvajao,
baš takvu ispred sebe sam te vajao,
dok sam bio daleko od tebe,
moram priznati tog trenutka
želeo sam da budeš pored mene.
Nije mi dovoljno popodne,
noć provesti sa tobom.
Pored tebe želim
svo vreme ovog sveta da delim,
srcem i dušom samo tebi se veselim.
Koliko je teško kada čovek nekog želi,
a ne može sa njim provesti noć i dan,
a za njega si jedan jedini san.
San koji pokušavam ostvariti,
i sve propušteno nadoknaditi.
Da li ću u skorije veme biti pored tebe,
i gledati tvoje nasmejano lice,
te oči, trepavice,
te usne crvene boje,
što me smiruju kada se pomiču,
dok mi pričaju najdivniju priču.