Zadnje pismo

Zadnje pismo tvoje požutelo je skroz,
a od tebe ne čujem ni reč,
od života umoran sam već,
sna nemam više, snaga je na izmaku,
predajem dušu Bogu, bez tebe ne mogu.
Suza mi suzu stiže,  nisi pored mene više
da brišeš je ti,
u ponor pali su svi moji snovi.
Nije ni važno više,
počinju jesenje kiše,
koje će mi društvo praviti,
i tugu sa mnom slaviti.
Biće to najveće slavlje bez ijedne zvanice,
ispisane tugom mog dnevnika stranice.
Bez ijednog slova, bez mastila plave boje,
ko bude gledao znaće šta je osećalo srce moje.
Samo ti znati nećeš, šta je na belom papiru,
jer tvoje srce nikada bolelo te nije,
pa ne možeš znati šta se tu krije.
Da si imalo patila,
beli papir bi shvatila.
Ovako listovi papira ništa ti značiti neće,
kada mene ne bude bilo, i oni umreće.
Zatureni u nekoj fioci,
ili spaljeni na plamen od sveće,
tajnu zauvek u pepelu odneće.
Pepeo oduvaće vetar,
a moju dušu uzeće sveti Petar,
kao da nisam živeo,
niti tebi ikada bio mio.