Nemirno srce

Nemirno srce u meni tuče,
volim te više nego juče.
Nemirno srce u meni kuca,
vidim zvezdu što u tvom oku neprestano svetluca.
Srce moje nema mira
blizina tvoja njega iritira.
Ne može da te ignoriše,
svakim danom volim te samo više.
U stomaku osećam leptiriće
i kada pođem s' tobom na piće.
Da li ti znaš to
da sam u tebe zaljubljen ponovo.
Zaljubljen kao nekada davno,
kada smo se voleli tajno.
Radi majke tvoje i oca mog,
nismo se uzeli, nije dao Bog.
Ali srce i dalje tuče
ne prestaje, boli me muče,
tebi se nada,
kao onda kada smo se sreli ispod vinograda.
Zrelo grožđe, a ti mlada,
da li me još voliš kao nekada,
ili me ne pamtiš više,
možda su ti rekli da me drugom oženiše.
Ne veruj im što ti kažu,
da sruše nasu ljubav
spremni su da te slažu.
Nijednu drugu ne volim ja,
od kada sa mnom nisi,
stalno mislim na tvoja oka dva.
Oči imaš kao nijedna druga,
od kada ih ne gledam
iz srca mog izlazi samo tuga.
Tužan sam ja i srce moje
jer ne možemo biti zajedno nas dvoje.

Ne želim otići od tebe

Ne, ne želim od tebe otići ja,
slična tvojoj moja je sudbina,
život me mazio nije,
duša moja od tvojih veće boli krije.
Ostaću pored tebe, da bolujem svoje boli,
ja sam jedan jedini koji te iskreno voli.
Kada te napuste svi,
pa čak i ruke od sebe digneš ti,
kada niko ne bude pored tebe,
kada ti srce od hladnog vetra nazebe,
u kosti kada ti se uvuče zima,
jedan čovek za tebe još topline ima.
I biću pored tebe, pružiću ti ruke,
jer znam kakve su to muke
kada nikog nema da ti pruži spas,
biću sa tobom, verovaću u nas.
Pobedićemo sve,
ostvariti naše sne.
Dokazaćemo sebi sami
da nismo više u tami.
Izaćićemo na svetlost dana,
ne boj se, nisi više sama,
imaš nekog da ti leđa čuva
od životnih vetrova i jakih bura,
za mene si ostala najbolja cura.
Sreću nisi imala,
nisam je imao ni ja,
zato nas je sudbina i spojila.

Smanjimo brzinu

Ispred nas snaga vode
kuda nas ovi putevi vode,
motori snažni ispod nas,
hajde mila dodaj gas
da stignemo gde smo pošli
nadam se da smo tamo dobrodošli,
sa nama nosimo radost, sreću,
bez tebe putovati nigde neću.
Ti me u stopu prati,
veruj mi, nećeš se pokajati.
Znam, i ti voliš vetar u kosi,
plava jutra i sigurno sutra.
Nisam čovek što ga mesto drži
a i ti voliš život brži.
Da li ćemo sa točkova ikada sići,
ili ćemo za boljim životom samo ići?
Da li je bolji život ispred nas,
nećemo znati ako smanjimo gas.
A sa druge strane,
život nam visi o koncu
radi brzine četiri točka,
a put nam prelazi crna mačka.
Bolje brzinu da smajimo
dok još ima nade
da ne bi sa neba gledali
druge na zemlji šta rade.

Kad srce iskrvari

Moje srce tužno je
zbog devojke koju volim,
moje srce krvari
ne znam kako da prebolim.
Mislim da leka nema,
svakim danom meni je sve teže,
a ona sa mnom nije,
iako me za nju mngo lepih stvari veže.
Neću moći da prebolim bol u duši,
i ovu patnju koja me guši.
Srce moje krvariće dugo, dugo,
boleće me sve jače, sve više,
jer ona nije pored mene
da zajedno u tišini sa mnom diše.
Probada me jako
kao nož da mi neko u grudi zabija,
krvariće i dalje
sve dok ne bude kraj mene moja najmilija.
Znam da ona doći neće,
nema za mene nade,
krvariću dugo
dok mi srce Bog ne ukrade.
Kada iskrvarim dozvolite njoj
da mi na grob donese samo cveće.
Ne dozvolite joj da plače,
čemu suze tada,
ja u grob idem,
neka mi se više nikada ne nada.
I kada se gradom prošeta onako lepa,
zanosna i mlada,
neka dobro zna
da je i tada sa neba gledam ja.

Pod kapima kiše

Već satima kiša dosadno pada,
ja se pitam gde si sada.
Dosadila je kiša meni,
ne prestajem razmišljati o voljenoj ženi.
Kiša moje prozore kvasi,
sa mnom do skoro bila si.
Kiša će prestati i sunce će izgrejati,
samo ona meni neće da se vrati.
Tužno će od sada uvek biti srce moje,
u njemu kiše tužne dane neće moći sprati,
nju niko neće moći da mi vrati.
Padajte kiše, natopite tugu moju,
ne želim da vidim, ni da volim drugu,
niti bilo koju,
osim nje,
ona mi je u životu sve.
Ako ne bude moja,
to je za mene kraj,
utapam se u tugu i reči tihe kiše,
da me nema nigde više.
Šta će mi život kada nje nema,
kiša mi na ruku ide
da se suze moje ne vide.
Kiša udara u prozore
da se moj plač ne čuje,
da me niko ne žali,
stidim se plakati a nisam više mali.
Padaj kišo sipaj krupne kapi,
ovu moju tugu moram sam isplakati.
Kažu posle kiše sunce uvek bolje sija,
meni sigurno neće,
otišla je zauvek od mene najmilija.
Moja bašta puna rosnog cveća
što je bila moja sreća,
korov po njoj sada raste,
zaobilaze je čak i laste.
Niko tu više ne svraća,
mesto smeha, puna je mog plača.
Samo jecaji moji mogu se čuti,
u tuzi prolaze moji dani,
hej kišo nikada ne stani!

Kad vratim film unazad

Noć već je odavno pala
i ponoć je već dosta poodmakla,
jedna suza iz oka mi dušu takla
i bol u srcu izazvala.
Kada si otišla srušila se moja sreća,
kao da je kula od stakla,
sreću nisam primećivao dok si bila kraj mene,
ko zna gde sam ja bio u to vreme.
Nisam hteo otvoriti oči
i videti da želiš mi pomoći.
Šta se dešavalo tada u meni
da ne videh prijatelja u tebi.
Nikada saznati neću,
zbog toga celi život gržu savest trpeću.
Sna meni nema, a ni radosti,
ne umem kazati bolje,
ostao sam za život sasvim bez volje.
Nemir se uselio u dušu moju,
ne znam kako prevazići to,
mislim da je sa mnom gotovo.
Gledam slike naše,
kroz suze proklinjem sebe,
što ostadoh bez tebe.
Žena vredna svakog poštovanja
koju nisam znao da cenim,
prava sada nemam ni za šta da te molim,
kada nisam znao da te volim.
Kada si samo to od mene tražila,
a jedino si grubosti dobila.
Nemoj se nikada vraćati na početak,
ne zaslužujem te više ja,
sve bi isto bilo kao do sada.
Loše ponašanje moje
ne može se samo ukloniti,
a ja sam običan slabić,
sa time se ne mogu nikada izboriti.

Budi tu uz mene

Budi tu uz mene
jutrom kada se budim,
budi i kada sem tuge
ništa nemam da ti ponudim.
Budi uz mene
da plačemo zajedno,
budi tu da znam kad plačem
da ni tebi nije svejedno.
Pored tebe lakše će mi biti,
da moju tugu mogu sa tobom
bezbolnije pobediti.
Budi ti tu i kada drugi od mene odu,
kada dignu ruke da zapuše uši,
jer se boje mog jauka,
pošto dobro znaju kakva me pritisla muka.
Budi uz mene
da mi snage daš,
da me saslušaš,
a ne kao ostali što kažu:
"Ma pusti ga, on se samo pravi"..
"Nije mu ništa".
"Pravi se, sigurno niste znali"..
Veruj mi nisam toliko mek,
sakupilo se tuge u meni za čitav vek.
Nemam kome dušu da otvorim,
odavno se sa tugom borim.
Na mom licu niko
videti ništa ne može,
tugu krijem doboko
ispod ove nasmejane kože.
Izgled lica često ume da prevari,
pravo stanje lice krije,
pitaš li se duši mojoj kako li je?
Na licu je česta maska
za ono što se u tebi dešava,
ne želiš da niko vidi kada je u tebi bura,
kada je mećava.
U dušu moju ti zaviri,
videćeš da iz nje samo tuga viri.
Sa njom se godinama borim,
ne mogu više,
vetar mi samo suze briše.
Ostani sada sa mnom,
ponizno te molim,
i pomozi mi sa tugom
da se lakše izborim.

Zašto ljudi više nisu ljudi?

Skupila se neka tuga u meni,
verovao sam svima,
razočarah se u njima.
Vraćali mi mnogi teškim udarcima,
koji jako bole,
nisu znali da me vole.
I ponovo isto pitanje stalno muči mene,
zašto ne može svetu bolje da krene?
Zašto smo toliko surovi
da kažnjavamo one
koji nas srcem i dušom vole?
Zar je moranje da izazovemo
u njihovim srcima jake bole?
Moje srce je ranjeno,
a i duša me jako boli,
verovah nekome ko nije bio u stanju da me razume,
da voli.
Dugo će vremena morati da prođe,
pa i posle toga ništa na svoje ne može da dođe.
Stalno mislim na to stanje,
zašto je u ljudima ljubavi sve manje?
Zašto su pojedine osobe srećne dok ti patiš?
Da li ti možeš to da shvatiš?
Voleo bih kada bi neko odgovor na to znao,
rado bih ga poslušao.
Možda bi prevazišao ovo moje stanje,
da me duša, srce i grudi bole manje.
Znam da se cele rane izvidati ne mogu,
osim kada jednom na istinu odeš Bogu.
Dotle ostaju mi u srcu bol i patnja,
pričam vama, a niko me ne shvata.
Da je samo malo među ljudima ljudskosti,
ljubavi i poštenja,
bilo bi na ovom svetu blagodati, smirenosti i veselja.

Ne misli na mene više

Devojčica moja zvao sam te ja,
to si zauvek za mene i ostala,
samo ću ja znati šta skrivaju tvoja oka dva,
šta ti duša oseća svakog trena
iako si u drugoga zaljubljena.
Moliću Boga da on nikada ne sazna
jer to bi za tebe bila najgora kazna.
Zato što pre zaboravi me,
i u naručje njemu kreni,
a ne meni.
I dok ga budeš ljubila nemoj misliti na mene,
zaboravićeš se, pa će topla suza iz oka da ti krene.
Može je primetiti,
pitati te zbog čega plačeš ti.
Odgovor mu nećeš dati,
jer kako da mu kažeš da nije radi njega,
da je zbog starih uspomena.
I plakaćeš dugo zato što istinu od njega kriješ,
a proklinjaćeš sebe zato što nikom ne smeš reći,
sve dok misliš o meni, biću uzrok tvojoj nesreći.
Ne znam kako ćeš tu bitku da dobiješ.
Nije lako zaboraviti naše dane,
plakaćeš uvek negde u uglu,
i nećeš moći iz očiju da sakriješ tugu.
Znam samo da jaka moraš biti,
i sa time se sama izboriti.
Ja još uvek zaboraviti te ne mogu,
tvoje lice, oči, usne, ruke,
kosu rasutu po mojim grudima,
mio pogled, tihi šapat, nežni dodir tvoj,
dok si me milovala, dok si me gledala,
dok si mi tiho šaputala: "Poljubi me mili moj".

Laž i istina

Verovao sam njoj
više nego bilo kojoj,
više nego samom sebi.
Sve je laž bila,
u laži istina se lako izgubila.
Teško istinu možemo povratiti,
a zašto lažemo
teško možemo to shvatiti.
Svako laže na svoj način,
tu pravila ne postoje,
ali te uvek jako zaboli
kada te slaže osoba koju srce mngo voli.
Onda zna duša dugo da pati,
ne može u normalu lako da se vrati.
Boli duša radi laži,
srce tvoje iskrenu osobu traži.
Osobe ni jedne iskrene nema,
u svakom od nas čuči laž golema.
Niko priznati ne želi
da se u lažima guši život celi.
Ne pokušavamo ispraviti grešku,
pa od male laži
napravimo laž krupnu i tešku.
I tako u krug,
slažemo laži kao kocke,
a istina od nas beži
kao miš od ježeve bocke.
Šta će sa nama biti
ako nastavimo istinu radi laži kriti
ja pitam vas,
da li u laganju vidite ljudski spas?
Spasa u laži nema,
istina mora izaći na videlo
kad-tad,
pa kome se svidelo, svidelo.
Mnogi vekovi će proći
laž će sa nama kroz njih putovati.
ali vreme će doći kada će laž posustati i odustati,
a istina na njeno mesto stati
i na prestolu zauvek ostati.

Košarkaška pesma

Hajdemo svi na noge lagane,
ubaci loptu u koš spreda ili sa strane.
Neka publici glas na trenutak stane.
Pa neka počne da se skandira ime tvoje,
nosi ponosno boje zemlje svoje.
Igraj za svoju naciju,
proslavi našu reprezentaciju.
Hajde da igramo i zlato osvojimo,
protivnika se mi ne bojimo.
Uvek igraj fer plej i kada sudija nije okej,
i kada nije na tvojoj strani, kada si u pravu,
ponosno digni glavu.
Zakucaj koš,
ti možeš još!
Budi igrač pravi,
nikada to ne zaboravi!
Kolegijalnost mora da postoji,
neka od sada to bude deo igre tvoje,
svi za jednog, jedan za sve,
neka se koš postigne!
Osiguraj pobedu svojoj ekipi,
zlato donesi,
da se sa njim tvoja nacija diči.
Budi deo pobedničke priče,
neka se u našoj zemlji sa tobom diče.
Pregazi protivnike kao uragan,
nije prvenstvo svaki dan,
ispuni svojoj naciji dugo sanjani san.
Na pobednički presto sada stani,
neka svi vide da nismo više tako mali.
Svoju zastavu visoko digni
i himnu ponosno zapevaj.
Za prvo mesto si se lavovski borio,
i zlato sa lakoćom osvojio!
Ekipa jakih je bilo,
ne toliko kao što smo mi,
igrali smo hrabro,
i šampioni postali.
Nosićemo medalju ponosno,
i pričati svima,
kakve igrače Srbija ima.
Negovaćemo fer plej igru uvek,
da nam svet zavidi i sebe postidi!
Takva je reprezentacija Srbije
koja će kao šampion ući u istoriju i ove godine!

Tvoj blistavi pogled

Nesanica ti si moja
i ova noć je puna bola,
što pored tebe nisam ja,
bol mi grudi razara.
Nemam snage, nemam moći,
a hteo bih u zagrljaj tebi doći,
da ti ovo srce moje tužno dam,
da ispunim svoj san,
da se budim pored tebe srećan, radostan.
Da mi sreća sa lica nikada ne manjka,
da mi budeš ljubav od svitanja do sumraka.
Moja zvezda vodilja si ti,
dobrotom svojom srce osvojila si mi.
A lepota tvjoja mene je opčinila,
sve mi draža i milija.
Mislim na tebe dušo stalno ja,
iako nas daljina razdvaja.
Što si dalje od mene,
to me misli tebi više vuku,
zamišljam tebe pored sebe,
i moju ruku na tvom tananom struku.
A taj blistavi pogled tvoj
uzdah iz grudi mi izmami,
želeo bih da sada negde
nađemo se u tami sami,
da ti ljubim okice te,
da ti kažem da si ti meni u životu sve,
da sam bez tebe nesrećan i tužan,
da mi je svaki dan sumoran i ružan.
Potrudi se, dođi, i nesanicu moju prekini,
tugu sa lica mi skini.
Želim da se sa tobom smejem,
u zagrljaju mom da te grejem.
Ide hladna jesen,
a ja sam sa tobom zanesen.
Ta zanesenost nikada proći neće,
dođi, podari mi malo sreće.
Ne tražim od tebe puno ja,
samo želim da gledam ta blistava tvoja oka dva.

Budan sanjam tebe ja

Dobro jutro Anđele moj plavi.
Još jedna prođe neprospavana noć.
U mojim mislima bila si uz mene ti,
dok sam mislio o tebi,
san mi oči nikako ne prekri.
Toliko je moja želja bila jaka,
da te budan zamišljah ja,
od sutona do svitanja,
do zore bele,
moje ruke su grlit' tebe htele.
U tom zanosu milovao sam tvoju kosu,
ljubio ti medna usta,
dok na postelju nisam pao,
od slatkog umora naposletku zaspao.
Za pisanje više nemam dara,
kada o tebi ne razmišljam,
sve me ostalo i suviše umara.
Kada sam pošao spavati,
pomolih se Bogu da mogu tebe sanjati.
Ako si mi daleko na javi,
da mi u snovima budeš barem blizu,
kada oči umorne sklopim,
da se u tvom nežnom zagrljaju istopim,
pa da bude novi dan,
nalik na taj divni san.

Beskrajne želje

Anđele moj, ne osuđujem te,
ne ljutim se na tebe ja,
znam, takva nam je sudbina.
Ne želim da krivim ni tebe, ni sebe
što ne možemo sreću naći za nas.
Znam da nisi ljuta,
već mnogo, mnogo zabrinuta,
a za tim potrebe nemaš ti, veruj mi.
Siguran sam da me u srcu čuvaš,
da svaku noć pre spavanja na mene pomisliš,
i svoju glavu na moje rame poželiš da nasloniš.
To kaže moje srce,
jer u isti sat počne brže da mi tuče,
i osmeh mi preko lica razvuče.
Tada poželim silno da ti okice ljubim,
da te mazim po licu,
da te osetim ispod ove grube orosene kože...
Ah Bože, zašto to da se desi ne može?
Makar samo jednom i nikada više,
da duša moja barem noć jednu,
srećno zajedno sa tobom diše.
Nije me briga za novi dan,
nije me briga šta će sutra biti,
želeo bih samo jednu noć
zajedno sa tobom o sreći sniti.
I kada bi ujutro do suza došlo,
žao ne bi mi bilo,
jer sam noć pored tebe proveo,
i ludo, ludo te voleo.
A mislim da i ti ne bi žalila
što si mi te noći svoju ljubav podarila.
Znam to je želja naša okovana u okove,
koja osta samo da živi u našim srcima,
ispunjena samo u snovima tvojim i mojim,
i neće biti stvarnost, toga se najviše bojim,
što u realnom životu,
nikad neću moći tebe da volim.
Takva je sudbina naša,
snovi nam ulepšavaju noć,
a sećanje na san,
ulepšava nam svaki novi dan.

Bežimo odavde

Nema muvanja, nema prevare,
hajde da bežimo odavde,
da tražimo našu sreću,
ne želim ovde da mi pale sveću.
Da se slade mojom tugom,
jer misle da pripadaš drugom,
dođi meni da pođemo srećnom prugom.
Da stignemo dok kasno nije,
da nam u životu bude lepše, veselije,
i oko srca toplije.
Da ne bude više boli,
dođi, da te moje srce voli,
da duša moja tebi se preda,
da uživa dok te moje srećno oko umiljato gleda.
Ne žeilim da te smuvam,
već od loših stvari da te sačuvam.
Da te čuvam kao malo vode na dlanu,
da nikada ne ostavim te samu,
da uvek bdijem nad tobom
i nikada da ti ne kažem "zbogom".
Eto to je moja želja,
da ti budem više od prijatelja.
Da ti budem vazduh koji dišeš,
za život ne tražim više.
To bi stvarno bila divota od zivota,
slavila bi se i godina stota.
Jer za dug, srećan život ništa više ne treba,
osim razumevanja i komada hleba.
Kada se dvoje shvate,
ni za čim oni ne pate,
dovoljni su jedno drugom,
da njihove grudi ne dišu tugom.

Čekajući sreću

Celi život sreću čekam,
nikako da je dočekam.
Sreća od mene beži,
život mi je sve teži i teži.
Tuga me u stopu prati,
nikoga nemam ko može da me shvati.
Nikako sunce sreće da mi sine,
da otera sive oblake u visoke planine.
Samo sivi oblaci nada mnom se viju,
gorke suze moje oči liju.
Ni kapi kiše ne mogu
 moju tugu da sakriju.
Tople suze obraze mi kvase
što sa hladnom kišom
prave reku tuge i mutne talase.
Život mi je tužan bio i ostao do sada,
sreću čekam godinama.
A sreća nikako da mi dođe,
u čekanju mladost moja prođe.
Prođe mladost moja
bez osmeha na licu,
osta ožiljak na mom jadnom srcu,
samo tugu oči moje vide kao vernu saputnicu.
Starost polako kuca na vrata,
nema nikog da mi kaže "tata".
Nemam kome tugu svoju reći,
zato ne mogu pisati o sreći,
pišem samo o njoj,
ona je život moj,
Tuga je oduvek bila moj drug,
tako joj vraćam dug.
Verna je meni ona bila,
nikada me nije napustila.
Nema smisla sada da je izdam,
suze ne mogu da obuzdam.
Celog života društvo mi pravi,
to ne može da se zaboravi.

Voleo sam je

Voleo sam je,
a ne znam zašto,
i posle toliko godina
njije mi jasno.
Sada kada setim se nje,
kao nekad oči mi zasuze.
Tada je bilo od sreće,
sada od tuge.
Ne mogu srećan biti
od kada je nema.
Pustoš vlada u mojoj duši,
i sve oko mene sada me guši.
Nemam čak ni sna,
zbog nje razboleh se ja,
neću se oporaviti nikada,
nit' ću voleti ikada.
Prošla sreća je moja,
nestala duga prelepih boja,
sivilo moje dane prekrilo.
Ne čuju se više ni ptice,
samo vetar što iznad moje glave fijuče,
tugu moju u krug nosi,
pa mi ponovo istu vraća,
a srce moje sve to bolom plaća.
I tako iz dana u dan,
tužan starim i za njom žalim,
što ću bez nje da osedim.
Od želje da volim samo nju,
svoj život izgubiću.
Izgubiti život nije mi žao,
samo kada bi došla da je vidim na tren
i prisetim se kada sam bio njen.
To su zadnje misli moje,
na papir beli što ću staviti
i sa dušom se rastaviti.
Srce puno bola, puno jada,
na izdisaju duša ti se nada.
Da ti kaže šta si za nju bila,
a isto tako da si je samo ti uništila.
Napuštam ovaj svet sa tvojim likom
i sa onom divnom slikom,
dok si pored mene bila
i sreća oko nas,
što se sruši za tili čas.

Dodiri

Dodirni me pogledom,
dodirni me mislima,
dodirni me svojom dušom,
a ne prstima.

Želim da se dodirujemo
satima,
na javnom mestu,
tu želju imam čestu.

Dodirivanje meni tvoje prija,
dodiri, dodiri,
dodiri tvoje ruke
izazivaju u meni slatke muke.

Kada osetim dodir taj,
ne mogu da opišem osećaj,
kakav se u meni budi,
moram da se sklonim od drugih ljudi,
jer srce moje naprosto poludi.

Želju tu ne može da skrije
što u meni gori,
dok te duša moja
bez dodira voli.

Dodir je jako važan
makar i ovaj pogledom između tebe mene.
Kada ga osetim, krv mi brže protiče kroz vene.
To se zove povezanost mene i tebe.

Zato prestati da doditujem tebe neću,
takvo dodirivanje u mislima meni prija,
danima radost najveću čini meni
dodir tvoj i pogled sneni.

Suze pokajnice

I ove noći, kao i svake,
čujem tvoje korake.
Samoća me boli,
a duša još te voli.
Nisi tu, a ja te budan sanjam,
oči u mrak sklanjam,
da ne vidim suze što mi lice kvase,
a to je sve zbog tebe, zna se.
Otrovala si srce moje,
pa ne mogu bez ljubavi tvoje,
a tebe za to briga nije,
ne mariš za dečka iz provincije.
Koliko ću još da patim,
koliko da suze lijem?
Kako ću bez tebe sa životom bitku da bijem?
Ne mogu ti to reći,
od tuge za tobom u grob hladan ću leći.
Bez tebe života meni nema,
u mojoj duši tuga je mesto sreći uzela.
Mir je otišao od mene,
spokoja više nemam,
za hladan bezdan se spremam.
Nemoj da te savest muči,
nisi tome kriva ti,
jednostavno nisu nam se poklapali sni.
Nastavi da živiš srećno,
bez obzira što mene više biti neće,
seti me se ponekad
i na grob donesi mi poljsko cveće.
Upali sveću,
možda tako svaki put tebe videću.
Biće mi milo ako vidim tvoje suze
i uplakano lice,
jer ću znati da su te suze,
suze pokajnice.  

Padajte kiše

Noćas me duša boli,
nema one koju mnogo voli,
Noćas me srce peče,
ostadoh sam ovo veče.
Ona ode u kišnu noć
ostavi me samog da zovem upomoć.
Zvati neću nikoga više ja,
tužna je moja i jadna sudbina.
Otišla je od mene
jer htela je tako,
srce me je zabolelo,
al' ispred nje nisam plak'o.
Letnje kiše do sada su tople bile
dok su me njene usne ljubile.
Više njenih usana nema,
kiša spira sve sa mene,
nadam se i uspomene.
Ostavi me voljeno biće,
srce moje od tuge pući će.
U kišno jutro maglovito svanuće.
izašla je iz naše kuće,
iz našeg malog doma
na kišu izašla je ona.
Kiša pada,
napusti me voljena žena sada.
Zadnja nada u meni se gasi,
od suza se napraviše talasi,
sudbino moja prokleta da si,
neka me progutaju reke talasi,
kada pored mene ona nije,
nek' me kiša zalije,
neka me potopi i od života odmori.
Kiša lije, meni do zivota nije.
Šta će meni živiot bez nje,
sa sobom odnela je deo mene.
Lijte kiše, potopite sve,
ništa više ne može biti kao pre!
Padajte hladne kiše,
ona neće biti moja više,
više neću biti njen ja,
ne voli mene moja malena.
Kapi kiše padaju na staklo,
voleo sam je iskreno i jako,
ali to vredelo nije,
uvek ispašta onaj ko voli iskrenije.