Nadolazeća bujica

Nemoj da gledaš preko ramena,
jer gaziš vodu do kolena,
ko ne gleda ispred sebe
često zna do vira da dođe,
ali ne i da ga prođe.
Zakači ga struja jaka,
koja sruši i najsnažnijeg junaka,
gde neće tebe,
zato bolje gledaj ispred sebe,
na oprezu uvek budi,
znaš šta vrtlog radi od ljudi.
Dovoljno je malo nepažnje,
da odeš bez i jednog traga,
i da završiš u najvećoj struji,
koja sve ispred sebe mrvi.
Ne može je obuzdati nikakva sila,
bujica je od pamtiveka najjača bila.
Kada ona jednom kene,
utapa sve redom,
tako će tebe i mene,
ne pita ništa,
plavi kuće, ruši ognjišta.
I kada vidiš to, srećan si što si živ,
što te bujica nije odnela u duboki vir.
Vreme je gadno,
na sve strane je uzuburkano,
brana izdržati neće,
narod je ceo u kovitlacu nesreće.
Kako koji dan sve gore,
bujica nadolazi, gledaj da spasiš svoje.
Ako te ova reka uhvati,
ništa ti ne sleduje osim smrti,
ovaj potop svima preti,
zar baš tako mora, ne želim u njemu mreti.
Ko preživi neka priča svima
najgori je potop među migrantima.
To je bujica koja se zaustaviti neće,
plavi sela, gradove, i stvara nove jade.
Stari jadi prošli nisu,
a novi već se pišu.
Nacionalno propadanje, bezizlazno stanje,
nas je svakim danom sve manje.
Nema nam više spasa,
ide reka puna uzburkanih talasa,
i sve to ćutke gledamo,
uskoro ćemo talasu da se predamo.

Suviše je kasno

Suviše je kasno za ljubavi nove,
a tebe slučajno upoznalo je srce moje,
tada sam ti sve svoje dao,
a ja jednom kada dam,
natrag više ništa ne uzimam.
Što jednom poklonim moje više nije,
ne želim uzeti ništa od drage osobe
koja mi srce greje,
i što je učinila da mi se lice ponovo smeje.
A ta osoba si ti,
dođi, još uvek sam na istoj adresi.
Ne menjam je da bi me lakše našla,
i po svoje došla.
Tebi pripada srce moje, duša, celo telo,
samo tebe je oduvek želelo.
Tvoj zauvek ću biti, ma gde god da si,
samo pored tebe biće moje može da se skrasi.
Ako ne dođeš ti, lutanju mom biti kraja neće,
sreća moja zauvek nestaće.
Osmeh će sići sa mog lica,
to će biti tvoja krivica.
Toliko te volim da ne mogu zamisliti dan bez tebe,
ti ćeš uvek biti deo mene.
Ma šta odlučila ti,
tvoj ću uvek ostati,  i ovakav kakav jesam,
čekam te, znaš gde sam.
Ruke širim tebe da grlim,
ti si sve moje,
dođi da živimo udvoje.

Čekao sam te

Čekao sam te cele noći,
zamišljajući tvoje oči,
u koje sam zaljubljen ja,
pa mir nemadoh, ni noćnoga sna.
Nisam oka sklopio,
a balon sam vina popio,
vino pomoglo ništa nije,
došla nisi, a trebala si.
Znaš kako je kada nekog čekaš,
čekanje se u večnost pretvori,
a pogotovo kada se neko voli.
Minuti mi dugi kao sati,
a sati nikako da mi prođu,
teško se navikavam na samoću.
Noć je vedra bila, nebo puno zvezda,
jedna ptica odletela iz svog gnezda.
Nije znala da se vrati,
zalud za njom druga ptica pati.
Sudbine iste smo ja i ptica,
ona tužni cvrkut šalje,
a moje srce plakati ne prestaje.
I tako iz noći u noć,
očekujem da li ćeš mi doć'.
Ptica svog ptića čeka,
možda dođe izdaleka.
A ja se nadam tebi,
zašto mi želju ispunila ne bi.
Dođi meni ovog jutra,
možda će i ptici ptić doći,
da srećni budemo iduće noći.
Život u dvoje je lepši,
i ptice to znaju,
da u paru lepše pevaju u svakom kraju.

Tražeći sebe

Tražeći sebe pronašao sam tebe,
dugo sam bio izgubljen,
odavno od svih napušten.
I kada više nisam imao nade,
sretoh tebe i ugledah tvoje oči,
meni odmah tako drage.
Bile su tužne, uplakane,
i nisu znale da ih gledam ja,
ispod jednog kestena.
„Moram da joj priđem“, rekoh sebi,
i pođoh prema tebi.
Prišao sam tiho, polako, da se uplašila ne bi.
Pomislih u sebi, ko zna šta dogodilo se tebi.
Izvadio sam maramicu svoju,
obrisao suzu tvoju.
Upitah te zašto plačeš,
šta to tvoje srce mori,  a tvoju dušu tako boli.
Počela si pričati svoju tužnu priču,
meni, nepoznatom mladiću,
koji te pažljivo slušao,
i utešiti te pokušao.
Nisam bio od velike pomoći,
kada si pogledala u moje oči,
bile su isto pune suza,
i mene je pod svoje uzela tuga.
I tako plakali smo udvoje,
ne pitajući više zašto i zbog čega,
mada smo znali oboje,
ja plačem zbog tebe, a ti radi njega.
Oboje smo ostavljeni bili
kada smo o sreći snili,
ni slutili nismo
da nam se sprema leto kišno.
KiŠno leto zbog naših suza,
tužni dani, gorčinom tuge izazvani.
Suza tvoja pada mi na dlan,
još jedan tužan prođe nam dan.
Proci će još dosta dok suze presuše,
i počnu oči da ti se smeju,
duša dok zaboravi,
a srce oseti da ima još neko da ga voli.

Nikada kasno nije

Napraviću korak prvi,
pružam ti ruku,
napravi korak drugi,
prihvati ono što ti se nudi.
Ako si bez snage, bez volje,
osloni se na mene,
osetićeš, bice ti bolje.
Nemoj sama, tužna i uplakana,
bezvoljna biti,
ja sam tu pored tebe
i želim ti oslonac dati,
da tvoje nežno srce ugleda blistavo jutro,
vedro nebo, sunčev sjaj,
i neka zna duša tvoja,
da nije radosti tvojoj kraj.
Zato smogni snagu za korak jedan,
napravi ga, znaj da biće sreće vredan,
a ne uzaludan.
Ne trebaš stati, nego ići dalje,
neću ti dati da se duh tvoj predaje.
Bio sam bezbroj puta u situaciji
kada nisam više video šta da radim,
ali nisam prestao
pozitivnim mislima da sam sebe hrabrim.
Tako ti je to kod svakoga, ne samo kod tebe,
veruj mi i poslušaj mene.
Ne pričam ti prazne priče,
osećam da tvoja i moja jedna na drugu liče.
U mnogočcemu slični smo ti i ja,
zato ne predaj se nikada.
Nikada kasno nije da se izvučeš iz najgore situacije,
svaki problem je rešiv,
samo ne trebaš klonuti duhom,
već se na mene osloniti,
i putiti da te spasim ispruženom rukom.

Ćutim, nesreću slutim

Na usnama mi reč stoji,
u grudima rana peče,
gde odoste mili moji,
sam provodim i ovo veče.
Tuga mi dušu skupila,
od bola sam zanemeo.
Sam na svetu ovom ostao sam,
više nikom ne pripadam.
Drugo vreme, zli ljudi,
u meni krv se ledi,
niko nikoga više ne štedi.
Jedni slave, drugi plaču,
a nas Srbe bi na lomaču.
Svet nas mrzi, ne znam zasto?
Ali me boli i boleće me jako.
Proteraše me sa ognjišta svog,
a najmilije moje pre vremena uze Bog.
Nisam osvetoljubiv, niti učen da mrzim,
dela njihovih sam se pred Hrstom stidim.
I ne mogu da shvatim kako čovek može takav biti,
da sa nožem i puškom na tebe ide kuću da ti pali,
a od rođenja ste se znali.
Da li smo osuđeni stalno na selidbe,
dok nam se ne zatre srpsko ime,
ko može meni da kaže to,
zašto su samo Srbi osuđeni na golgotu,
strašan progon, poniženje.
Da nemaju dom i strahuju za život svoj.
Mnogima se ove reči dopasti neće,
ali pričaće je neznani grobovi, i neupaljene sveće.

Ti si život moj

Kada ti neko nedostaje,
ne smetaju ti prepreke,
vešto ih preskačeš,
i voljenoj osobi u zagraljaj uskačeš.
Ne smeta ti kiša, led, blato sneg.
Žuriš njoj zajapuren, mokar sav,
ne smeta ti oluja ni grad.
Ni daljina ne predstavlja prepreku,
jer se samo jednom tako voli u veku.
Ništa te ne može zaustaviti
kada sa voljenom želis biti,
još kada znaš da te voli ludo,
moguće je svako čudo.
I kada je na drugom kraju sveta,
ništa tebi to ne smeta,
auto-stop tu je,
srce tvoje njoj poručuje.
Videće te se za manje od 24 sata,
jedva čeka da joj sklopiš ruke oko vrata.
Da te nežno poljubi priželjkuješ ti,
tada ćeš sugurno znati da te bez granice voli.
Da nije bitno koliko ste udaljeni,
ako ste iskreno jedno u drugo zaljubljeni.
Ljubav ne priznaje granice,
već piše jezikom ljubavi
nežne životne stranice.
Nema granica, prepreka ne postoji,
sa tobom su ispunjeni svi moji snovi.
Lepši su od svake lepote,
u zagrljaj tebi idem lagano,
i radujem ti se moj živote neprestano.