Čekao sam te

Čekao sam te cele noći,
zamišljajući tvoje oči,
u koje sam zaljubljen ja,
pa mir nemadoh, ni noćnoga sna.
Nisam oka sklopio,
a balon sam vina popio,
vino pomoglo ništa nije,
došla nisi, a trebala si.
Znaš kako je kada nekog čekaš,
čekanje se u večnost pretvori,
a pogotovo kada se neko voli.
Minuti mi dugi kao sati,
a sati nikako da mi prođu,
teško se navikavam na samoću.
Noć je vedra bila, nebo puno zvezda,
jedna ptica odletela iz svog gnezda.
Nije znala da se vrati,
zalud za njom druga ptica pati.
Sudbine iste smo ja i ptica,
ona tužni cvrkut šalje,
a moje srce plakati ne prestaje.
I tako iz noći u noć,
očekujem da li ćeš mi doć'.
Ptica svog ptića čeka,
možda dođe izdaleka.
A ja se nadam tebi,
zašto mi želju ispunila ne bi.
Dođi meni ovog jutra,
možda će i ptici ptić doći,
da srećni budemo iduće noći.
Život u dvoje je lepši,
i ptice to znaju,
da u paru lepše pevaju u svakom kraju.

Tražeći sebe

Tražeći sebe pronašao sam tebe,
dugo sam bio izgubljen,
odavno od svih napušten.
I kada više nisam imao nade,
sretoh tebe i ugledah tvoje oči,
meni odmah tako drage.
Bile su tužne, uplakane,
i nisu znale da ih gledam ja,
ispod jednog kestena.
„Moram da joj priđem“, rekoh sebi,
i pođoh prema tebi.
Prišao sam tiho, polako, da se uplašila ne bi.
Pomislih u sebi, ko zna šta dogodilo se tebi.
Izvadio sam maramicu svoju,
obrisao suzu tvoju.
Upitah te zašto plačeš,
šta to tvoje srce mori,  a tvoju dušu tako boli.
Počela si pričati svoju tužnu priču,
meni, nepoznatom mladiću,
koji te pažljivo slušao,
i utešiti te pokušao.
Nisam bio od velike pomoći,
kada si pogledala u moje oči,
bile su isto pune suza,
i mene je pod svoje uzela tuga.
I tako plakali smo udvoje,
ne pitajući više zašto i zbog čega,
mada smo znali oboje,
ja plačem zbog tebe, a ti radi njega.
Oboje smo ostavljeni bili
kada smo o sreći snili,
ni slutili nismo
da nam se sprema leto kišno.
KiŠno leto zbog naših suza,
tužni dani, gorčinom tuge izazvani.
Suza tvoja pada mi na dlan,
još jedan tužan prođe nam dan.
Proci će još dosta dok suze presuše,
i počnu oči da ti se smeju,
duša dok zaboravi,
a srce oseti da ima još neko da ga voli.

Nikada kasno nije

Napraviću korak prvi,
pružam ti ruku,
napravi korak drugi,
prihvati ono što ti se nudi.
Ako si bez snage, bez volje,
osloni se na mene,
osetićeš, bice ti bolje.
Nemoj sama, tužna i uplakana,
bezvoljna biti,
ja sam tu pored tebe
i želim ti oslonac dati,
da tvoje nežno srce ugleda blistavo jutro,
vedro nebo, sunčev sjaj,
i neka zna duša tvoja,
da nije radosti tvojoj kraj.
Zato smogni snagu za korak jedan,
napravi ga, znaj da biće sreće vredan,
a ne uzaludan.
Ne trebaš stati, nego ići dalje,
neću ti dati da se duh tvoj predaje.
Bio sam bezbroj puta u situaciji
kada nisam više video šta da radim,
ali nisam prestao
pozitivnim mislima da sam sebe hrabrim.
Tako ti je to kod svakoga, ne samo kod tebe,
veruj mi i poslušaj mene.
Ne pričam ti prazne priče,
osećam da tvoja i moja jedna na drugu liče.
U mnogočcemu slični smo ti i ja,
zato ne predaj se nikada.
Nikada kasno nije da se izvučeš iz najgore situacije,
svaki problem je rešiv,
samo ne trebaš klonuti duhom,
već se na mene osloniti,
i putiti da te spasim ispruženom rukom.

Ćutim, nesreću slutim

Na usnama mi reč stoji,
u grudima rana peče,
gde odoste mili moji,
sam provodim i ovo veče.
Tuga mi dušu skupila,
od bola sam zanemeo.
Sam na svetu ovom ostao sam,
više nikom ne pripadam.
Drugo vreme, zli ljudi,
u meni krv se ledi,
niko nikoga više ne štedi.
Jedni slave, drugi plaču,
a nas Srbe bi na lomaču.
Svet nas mrzi, ne znam zasto?
Ali me boli i boleće me jako.
Proteraše me sa ognjišta svog,
a najmilije moje pre vremena uze Bog.
Nisam osvetoljubiv, niti učen da mrzim,
dela njihovih sam se pred Hrstom stidim.
I ne mogu da shvatim kako čovek može takav biti,
da sa nožem i puškom na tebe ide kuću da ti pali,
a od rođenja ste se znali.
Da li smo osuđeni stalno na selidbe,
dok nam se ne zatre srpsko ime,
ko može meni da kaže to,
zašto su samo Srbi osuđeni na golgotu,
strašan progon, poniženje.
Da nemaju dom i strahuju za život svoj.
Mnogima se ove reči dopasti neće,
ali pričaće je neznani grobovi, i neupaljene sveće.

Ti si život moj

Kada ti neko nedostaje,
ne smetaju ti prepreke,
vešto ih preskačeš,
i voljenoj osobi u zagraljaj uskačeš.
Ne smeta ti kiša, led, blato sneg.
Žuriš njoj zajapuren, mokar sav,
ne smeta ti oluja ni grad.
Ni daljina ne predstavlja prepreku,
jer se samo jednom tako voli u veku.
Ništa te ne može zaustaviti
kada sa voljenom želis biti,
još kada znaš da te voli ludo,
moguće je svako čudo.
I kada je na drugom kraju sveta,
ništa tebi to ne smeta,
auto-stop tu je,
srce tvoje njoj poručuje.
Videće te se za manje od 24 sata,
jedva čeka da joj sklopiš ruke oko vrata.
Da te nežno poljubi priželjkuješ ti,
tada ćeš sugurno znati da te bez granice voli.
Da nije bitno koliko ste udaljeni,
ako ste iskreno jedno u drugo zaljubljeni.
Ljubav ne priznaje granice,
već piše jezikom ljubavi
nežne životne stranice.
Nema granica, prepreka ne postoji,
sa tobom su ispunjeni svi moji snovi.
Lepši su od svake lepote,
u zagrljaj tebi idem lagano,
i radujem ti se moj živote neprestano.

Dve morske sirene

Nemirno more kao što je srce moje,
što noćima o tebi sanja
dok talasi udaraju o stene,
pa se često pita,
setiš li se ti nekada mene?
Ako me se setiš kako možeš da me ne pozoveš,
da mi ne čuješ glas?
Šta se to isprečilo između nas?
Kao i uvek ja na tebe ne prestajem misliti,
želim u toploj noći u more sa tobom zaroniti,
da ronimo po divnim dubinama sve dok imamo snage,
a onda izronimo da te na pesku milujem,
ljubim tvoje mekane tople usne,
meni tako drage.
I tako sve do zalaska sunca.
A kada ono utopi se i zađe u more,
u kućicu bih te uneo da ne nazebes
do ponovnog svitanja avgustovske zore.
Pokrio bih te mojim telom,
poljupcima zapljuskivao,
kao talasi što ti prijaju,
da te tako moji dodiriri ispijaju.
Dozvolio bih da sva tvoja čula uživaju.
I ne bi bilo srećnijeg para od nas dvoje,
što sa morem u rana jutra bez reči zna da razgovara.
I opet plavo zelena voda zove nas sebi,
da zajedno zaronimo,
jutarnju sreću iz nje pokupimo.
Da budemo dve morske sirene,  da budem blizu tebe,
a ti da se držiš mene.
I da budemo srećni do kraja leta,
a s’ jeseni u maloj kućici kraj založenog šporeta,
slušamo vetar i buru uz topli čaj,
čekajući sledeći maj.

Dama i kavaljer

Imala je taj pogled
od kog’ ti se ledi dah,
a u isto veme bukti u tebi,
pretvara te u prah.
Sa njom nikada nisi znao
da li si anđelu ili đavolu svoju dušu dao.
Znala je da vrti sve muškarce
oko malog prsta,
njoj niko nije našao mane,
kada ulicom prođe, saobraćaj najednom stane.  Ne samo saobraćaj,
već i prolaznici za njom glavu okreću,
svi za njom zvižde,
o svoje noge se sapliću.
Gde god se pojavi, napravi neviđenu gužvu,
čak prkosi i sopstvenom mužu.
Samo jednu manu ima,
ne razgovara sa nepoznatima.
Reći ćete, pa to nije mana,
žena je samo lepo vaspitana.
Na zvižduke i dobacivanja ne obraća pažnju,
putem ide svojim i ničega se ne boji.
U svojoj glavi možda misli svašta, i ima pravo,
muškom svetu ne treba ni da kaže zdravo.
Muški svet kaže da su žene loše,
a ja se pitam, zašto bi oni uvek zabranjeno voće.
I tako iz dana u dan,
muškarcima teško neko može poremetiti plan.
Zviždaće oni svakog dana,
čim ugledaju na ulici ženu da je sama,
a ima i onih što znaju meru,
pa se ponašaju kako dolikuje kavaljeru.