U poznu jesen

I ovo jesenje predvečerje
koračam kroz park sam,
posmatram poslednje žuto lišće
koje sa grana pada,
pitajući se zašto si morala otići baš sada
od mene ti?!
Zašto si izabrala kasnu jesen,
tom odlukom vidno sam potresen.
Sivi dani koji dolaze,
bez tebe ništa mi lepo ne donose.
Hladnoća se u kosti polako uvlači,
samoća me užasno plaši.
Bez tebe neću imati razloga da živim,
žutoj jeseni da se divim,
za odlazak tvoj stalno ću sebe da krivim.
Družiću se sa uličnim sviračima,
slušajući u pesmama o našim minulim srećnim danima.
Sećanja dovoljna mi neće biti,
ipak neće moći u oku mom blistavo vrelu suzu skriti.
A kada jesen, zima hladna zameni
i počne sve da ledi,
o tada moja suza vrela
skliznut' će niz moje hladno i bledo lice
na kome će da se sledi
znam da ništa ne vredi.
Ti je videti nećeš,
a i da je vidiš, ne bi ti značila ništa.
Ne bi ni prstom makla,
ne bi te uopšte dotakla.
Kameno srce imaš ti,
ali bez obzira na to
ja želim da opet budemo zajedno,
zato što nisam kao ti
suprotnost mene privlači!

Muška suza

Ova suza što mi iz oka na dlan pada
to je sve zbog tebe,
jer ne mogu preboleti što si otišla od mene.
Svakim novim danom
sve više za tobom plačem ja
i neću se smiriti,
ništa moje srce više ne može umiriti.
Sa tobom radost,
sreća, smeh, sve je nestalo
i moje srce voleti je prestalo.
Sada su moji dani mnogo tužni,
oči suza pune,
ali moje srce neće
i ne ume da te kune.
Bez obzira što plačem zbog tebe,
sreću želim tebi,
radost i smeh neka tvoje lice krasi,
a suza i dalje neka moje kvasi.
Nemoj me po suzama pamtiti.
Neka u tvom sećanju
ostanem vedar i mio
kakav sam na početku našeg poznanstva bio,
kada sam se u tebe zaljubio.
Tada je sve bilo sjajno,
iako smo se voleli tajno.
A kada smo našu vezu obelodanili,
zli ljudi srce moje su ranili.
Ubacili su crva sumnje
i srce tvoje nije moglo više da me razume.
Suze moje znam da ništa promeniti neće,
trudim se, ali zaustaviti ih ne znam,
za tobom je otišlo i moje sunce sreće
koje se više nikada vratiti neće.
Sada samo kada kiše liju,
ponekad one moje suze znaju da prikriju.
Ne zadugo, jer ne mogu da vrate tebe meni,
pa opet moje oko uplakano od suza pocrveni.
Nisam znao da toliko čovek suza ima.
Da ih sakuplja mogao bi se utopiti u njima.
Plačem za sve naše dane,
i želim da tebi svakog jutra toplo sunce grane.
Da ti se okice uvek raduju i smeše,
a suze ostavi meni i onima što nam sreću uzeše!

Kosovo je srce Srbije

U Jugi smo srećni bili,
u Evropi nas mržnjom i tugom zarazili.
Verovali smo da će bolje biti,
nismo znali da je varka
sada nam je žalosna svaka majka.
Posvađaše nas drugi ljudi
radi koristi svoje,
uzeše Kosovo moje!
Podignuše na njemu svoje baze,
izbrisaše Srpske putokaze.
Sve Srbe sa Kosova iseliše,
manastire naše porušiše.
Evropa svo vreme to gleda,
Srbin postade čovek drugog reda.
Za Srbina nema pravde
svi mu vele beži ti odavde.
Pale mu dom i crkvu,
decu proteruju iz Srpskih škola
uvode pravila nova,
da maternji jezik bude albanski,
gde je podignut Srpski manastir Dečani,
koji vekovima traje
i moli se Bogu za slogu Srpskog naroda,
da ga mimoiđe Evropska nepravda
i da prestane na pravdi Boga da strada!

Budi tu

 Kako je lepo što tebe imam,
 sa tobom o sreći sada uvek snivam,
 a taj san pretvaram u javu
 kada zamrsim tvoju kosu garavu.
 Kada ti usne dotaknem
 ja se potpuno oduzmem,
 od tvojih usana nežnh
 i dodira koje osećam,
 više nemam mira.
 Stalno tražim usne tvoje
 da ljube samo mene bez prestanka,
 da budeš moja nežna uspavaka
 što moju dušu zna da smiri
 kada tamna noć u moju sobu zaviri.
 Ti si svetlo koje svaku tamu od mene sklanja,
 darujući mi samo nežna milovanja,
 kojima nema kraja,
 to je nešto najlepše što tebe i mene spaja.
 Budi uz mene uvek ti,
 nikada me nemoj ostavljati.
 Ja ću biti uvek pokraj tebe,
 neću dozvoliti da ti srce nikada zebe
 i da te duša zaboli,
 ja ću biti taj što će uvek da te voli.
 Kada ti je najteže, da razume i shvati
 moje srce uvek će znati.
 Ti ćeš biti i ostati
 žena koju ću uvek voleti,
 i za tebe takvu svim silama ljubavi ću se boriti.
 Volim te mila moja
 boli me svaka suza prolivena tvoja,
 i zato plakati nemoj više ti,
 biće ispunjeni svi naši sni
 o kojima sanjasmo mi.
 Samo treba u njih verovati
 i sreću čekati,
 vrata srca širom otvoriti,
 neka uđe sreća, kao tvoj dah
 što otera svaki moj strah
 kad tvoj poljubac primam,
 i u njemu beskrajno uživam.

U nekom drugom životu...

Srce mi je puno bola,
zbog toga što nisi moja.
Srce mi je puno tuge
ono ne može zavoleti druge.
Oči su moje suza pune,
misli su mi napete kao strune.
Iako si tuđa, i daleko
ovde još ima neko
ko te beskrajno voli,
iako nije srećan, Bogu za tvoju sreću se moli.
Nek' si ti meni srećna, a meni kako bude,
ja sam se uvek ubrajao među tužne ljude.
Nije meni teška tuga ta,
nego što srce za tobom izgara.
Samo što to ti nikada nećeš znati,
jer ne želim na put tvojoj sreći stati.
Posle moje smrti,
slučajno ako ovo pročitaš
znaćeš da si moja ljubav jedina bila ti,
ali nam zvezde naklonjene bile nisu
u tom času od nas otišle su.
A malo je falilo tebi i meni
da nam se putevi sreće spoje,
i bili bi zauvek srećni nas dvoje.
Ko zna,
možda se u nekom našem drugom životu,
ponovo sretnemo pod drugim okolnostima,
i tada stvarno, draga, ljubav budeš moja ti,
i proživimo najlepše dane
ne sećajući se iz ovog života gorke sudbine naše,
kada nas sudbina jedno od drugog udaljila,
a od mene nesrećnog čoveka zauvek napravila.

Boli

 Boli me,
 ne znam zašto!
 Boli me,
 ne znam šta!
 Boli me,
 i probada u grudima jedna tačka,
 ne znam da li je to bol momačka.
 Boli me,
 tako jako da bih zaplakati mogao,
 ali to neće nju da mi vrati,
 samo će mi stvari pogoršati,
 da me još više boli
 jer ona nije tu da me sada voli!
 Razdvojeni smo,
 a opet zajedno,
 vezani smo nevidljivim nitima,
 to samo znamo ja i ona.
 Nek' ostane tajna kako se zove
 devojka iz mojih snova.
 Znam da i nju
 isto tako boli i probada,
 to je njena boljka stara,
 samo, nikada nije htela time da me smara,
 jer ona je žena snažna,
 i veoma jaka.
 Sa osmehom podnosi svu tu bol koja steže,
 i guši je,
 ali ne skida osmeh čarobni s' lica.
 Meni tako poručuje
 koliko trebam biti jak,
 a ne slabić, mamin sin,
 već jak kao džin,
 da se sa bolom suočim,
 da idem napred dalje,
 da srce svoje pustim da voli,
 a ne da me boli
 i da ga gušim,
 sreću da mu rušim,
 već da mu dam krila da njoj doleti,
 da se sreće, i radosti seti!
 Da bude srećno zajedno s' tvojim,
 da shvati da ne treba ničega da se boji.
 Da si ti ta
 što ga u potpunosti razume,
 što voli njegove vrline i mane,
 i neće dozvoliti nikada da stane,
 već da mu dani sreće opet dođu,
 a da ga prođu
 sve tuge, i sve boli,
 jer postoji neko ko ga uvek iskreno voli.

Jesen obojena tvojim bojama

 Kišni je dan,
 a ja u sobi sasvim sam,
 o tebi razmišljam.
 Ne mogu da te izbrišem iz glave,
 kada nisi uz mene
 fale mi tvoje ruke male.
 Tvoje oči što milo gledaju,
 i srce moje teraju na predaju.
 Predalo se moje srce tebi,
 više nije moje,
 moj život sada tvoj postao je.
 U rukama je tvojim,
 ničega se više ne bojim,
 jer više nisam sam,
 pored tebe ljubav i život osećam.
 Sve mi je lepo, divno,
 i ovaj sivi, jesenji, kišni dan uz tebe mi prija,
 dođe kao neka čarolija.
 Nema u njemu one tuge, sete,
 uz tebe se i njemu radujem
 kao snegu malo dete!
 Dan prođe kao tren, i pada noć
 koja pored tebe ima posebnu moć.
 Nije više kao nekada duga,
 hladna i tužna,
 već kratka i prepuna priče
 što na bajku liče.
 Zahvaljujući tebi ima srećan početak i kraj,
 ma pravi mali Raj!
 Takve bajke pričaj stalno meni
 jer ja u njih verujem,
 ostvarive su,
 ne, ne nimalo ne preterujem!
 Više ne želim izaći iz njih,
 evo čak mi i pomažu da napišem po koji stih,
 jer sve ružičasto vidim,
 toga se ne stidim!
 Tebi zahvalnost dugujem,
 pored tebe više nikada neću da tugujem!
 Kiša pada,
 ja te zovem sada,
 pojavi se, ulepšaj mi dan,
 a noć nek mi bude kao najdivniji san!