I ovo jesenje predvečerje
koračam kroz park sam,
posmatram poslednje žuto lišće
koje sa grana pada,
pitajući se zašto si morala otići baš sada
od mene ti?!
Zašto si izabrala kasnu jesen,
tom odlukom vidno sam potresen.
Sivi dani koji dolaze,
bez tebe ništa mi lepo ne donose.
Hladnoća se u kosti polako uvlači,
samoća me užasno plaši.
Bez tebe neću imati razloga da živim,
žutoj jeseni da se divim,
za odlazak tvoj stalno ću sebe da krivim.
Družiću se sa uličnim sviračima,
slušajući u pesmama o našim minulim srećnim danima.
Sećanja dovoljna mi neće biti,
ipak neće moći u oku mom blistavo vrelu suzu skriti.
A kada jesen, zima hladna zameni
i počne sve da ledi,
o tada moja suza vrela
skliznut' će niz moje hladno i bledo lice
na kome će da se sledi
znam da ništa ne vredi.
Ti je videti nećeš,
a i da je vidiš, ne bi ti značila ništa.
Ne bi ni prstom makla,
ne bi te uopšte dotakla.
Kameno srce imaš ti,
ali bez obzira na to
ja želim da opet budemo zajedno,
zato što nisam kao ti
suprotnost mene privlači!
Нема коментара:
Постави коментар