U nekom drugom životu...

Srce mi je puno bola,
zbog toga što nisi moja.
Srce mi je puno tuge
ono ne može zavoleti druge.
Oči su moje suza pune,
misli su mi napete kao strune.
Iako si tuđa, i daleko
ovde još ima neko
ko te beskrajno voli,
iako nije srećan, Bogu za tvoju sreću se moli.
Nek' si ti meni srećna, a meni kako bude,
ja sam se uvek ubrajao među tužne ljude.
Nije meni teška tuga ta,
nego što srce za tobom izgara.
Samo što to ti nikada nećeš znati,
jer ne želim na put tvojoj sreći stati.
Posle moje smrti,
slučajno ako ovo pročitaš
znaćeš da si moja ljubav jedina bila ti,
ali nam zvezde naklonjene bile nisu
u tom času od nas otišle su.
A malo je falilo tebi i meni
da nam se putevi sreće spoje,
i bili bi zauvek srećni nas dvoje.
Ko zna,
možda se u nekom našem drugom životu,
ponovo sretnemo pod drugim okolnostima,
i tada stvarno, draga, ljubav budeš moja ti,
i proživimo najlepše dane
ne sećajući se iz ovog života gorke sudbine naše,
kada nas sudbina jedno od drugog udaljila,
a od mene nesrećnog čoveka zauvek napravila.

Boli

 Boli me,
 ne znam zašto!
 Boli me,
 ne znam šta!
 Boli me,
 i probada u grudima jedna tačka,
 ne znam da li je to bol momačka.
 Boli me,
 tako jako da bih zaplakati mogao,
 ali to neće nju da mi vrati,
 samo će mi stvari pogoršati,
 da me još više boli
 jer ona nije tu da me sada voli!
 Razdvojeni smo,
 a opet zajedno,
 vezani smo nevidljivim nitima,
 to samo znamo ja i ona.
 Nek' ostane tajna kako se zove
 devojka iz mojih snova.
 Znam da i nju
 isto tako boli i probada,
 to je njena boljka stara,
 samo, nikada nije htela time da me smara,
 jer ona je žena snažna,
 i veoma jaka.
 Sa osmehom podnosi svu tu bol koja steže,
 i guši je,
 ali ne skida osmeh čarobni s' lica.
 Meni tako poručuje
 koliko trebam biti jak,
 a ne slabić, mamin sin,
 već jak kao džin,
 da se sa bolom suočim,
 da idem napred dalje,
 da srce svoje pustim da voli,
 a ne da me boli
 i da ga gušim,
 sreću da mu rušim,
 već da mu dam krila da njoj doleti,
 da se sreće, i radosti seti!
 Da bude srećno zajedno s' tvojim,
 da shvati da ne treba ničega da se boji.
 Da si ti ta
 što ga u potpunosti razume,
 što voli njegove vrline i mane,
 i neće dozvoliti nikada da stane,
 već da mu dani sreće opet dođu,
 a da ga prođu
 sve tuge, i sve boli,
 jer postoji neko ko ga uvek iskreno voli.

Jesen obojena tvojim bojama

 Kišni je dan,
 a ja u sobi sasvim sam,
 o tebi razmišljam.
 Ne mogu da te izbrišem iz glave,
 kada nisi uz mene
 fale mi tvoje ruke male.
 Tvoje oči što milo gledaju,
 i srce moje teraju na predaju.
 Predalo se moje srce tebi,
 više nije moje,
 moj život sada tvoj postao je.
 U rukama je tvojim,
 ničega se više ne bojim,
 jer više nisam sam,
 pored tebe ljubav i život osećam.
 Sve mi je lepo, divno,
 i ovaj sivi, jesenji, kišni dan uz tebe mi prija,
 dođe kao neka čarolija.
 Nema u njemu one tuge, sete,
 uz tebe se i njemu radujem
 kao snegu malo dete!
 Dan prođe kao tren, i pada noć
 koja pored tebe ima posebnu moć.
 Nije više kao nekada duga,
 hladna i tužna,
 već kratka i prepuna priče
 što na bajku liče.
 Zahvaljujući tebi ima srećan početak i kraj,
 ma pravi mali Raj!
 Takve bajke pričaj stalno meni
 jer ja u njih verujem,
 ostvarive su,
 ne, ne nimalo ne preterujem!
 Više ne želim izaći iz njih,
 evo čak mi i pomažu da napišem po koji stih,
 jer sve ružičasto vidim,
 toga se ne stidim!
 Tebi zahvalnost dugujem,
 pored tebe više nikada neću da tugujem!
 Kiša pada,
 ja te zovem sada,
 pojavi se, ulepšaj mi dan,
 a noć nek mi bude kao najdivniji san!

Dva srca naša

Veselo je noćas srce moje,
tebi na tome zahvalno je.
Boli i tuge u njemu više nema
otkada si ti u moj život ušla,
tuga je svojim putem
dalje od mene otišla.
Oslobodila je mesto sreći
kojoj nema više kraja,
sudbina sreće sada naša srca spaja.
Pronašle se duše naše dve,
u začaranom krugu
napustile su tugu,
a sreću privukle sebi,
koja je svakim danom sve veća i lepša,
kao cvet ruže crvene u maju
kada se rascveta,
obasjana toplim sunčevim zracima
što miluju latice njene
tek otvorene,
koje ispuštaju mris opojni i mio,
kao kosa tvoja kada prosipa se po licu mom,
dok me nežno ljubiš ti,
dok tonem ja u san
opijen mirisom kose tvoje, i tobom očaran.
Tako iz dana u dan,
naša ljubav je sve veća,
u srca naša mesto tuge i plača
uselila se ljubav i sreća,
koja je svakim danom sve lepša, veća i jača.

Spasimo duše naše

Volim tebe, to se očigledno vidi,
 moja ličnost toga se ne stidi.
 Celi svet volim ja,
 neka svako zna!
 Voleti, mene sram nije,
 nesrećan je onaj koji ljubav krije.
 Ljubav nam je od Boga dana,
 nijedna duša ne može da živi sama.
 Zašto to lepo osećanje kriti,
 i celog života svog u duši tužan biti?
 Volite se ljudi kako Isus propoveda,
 spasimo čovečanstvo sve većih nereda.
 Bez ljubavi svet polako u nepovrat tone,
 čovečanstvo grabi napred ka ponoru svome.
 Bez zdrave ljubavi svet će propasti,
 čovečanstvo celo sa planete nestati!
 Zemlja će nas žive progutati,
 u oganj vatre žive gurnuti,
 odakle nam izlaza nema,
 zar ne vidite ljudi kakvo zlo nama se sprema?!
 Otvorite srca svoja,
 dok još za spas duše kasno nije,
 zar pored otvorenih očiju ne vidite
 šta se iza ovoga krije!?
 Dopustite svetom Duhu
 da prosvetli srca vaša,
 i u njima ponovo ljubav vašu probudi,
 da zemlja ne postane hladan kamen,
 da nas ne proguta strašni plamen!

Bol u duši

 Ove noći dok napolju lije kiša,
 moje srce ne može da se stiša.
 Ti nisi kraj mene,
 a moja duša misli na tebe.
 Dok napolju vetar piri,
 duša moja ne može da se smiri.
 Žali za tobom
 zašto si mi rekla zbogom,
 zašto ode iz zagrljaja mog
 kada si bila deo nje, duše moje,
 sada od tuge klonule.
 Mučno mi je bez tebe živeti,
 dan sam pretvorio u noć,
 a noć u dan, tako mi je lakše.
 Trudim se da te zaboravim
 i misli od tebe oslobodim.
 A zaborav nikako da dođe,
 i bol za tobom neće da prođe.
 Boli me isto kao onog dana
 kada si me napustila, i u nepoznato otišla sama,
 bez ijedne reči.
 O, da sam mogao da sprečim to,
 sigurno bi bili i dan danas zajedno!
 Da li nam zvezde naklonjene bile nisu,
 ili su na nas kletve bačene,
 to nikada neću saznati.
 Bez tebe ostaće mi rana na duši,
 i misao na tebe koja će stalno da me guši,
 da me proganja do sudnjeg dana,
 duša će mi biti puna rana,
 rana koja će i tamo da boli,
 jer nije imao niiko ovde iskreno,
 stvarno da me voli.

Ako se odlučiš

 Ako se odlučiš da me voliš,
 da mi svoje srce daš
 molim te požuri, ja mogu strpljiv biti, i čekati,
 ali život ne čeka nas!

 Ako se odlučiš
 da svoje srce meni daš,
 obećavam da će uvek srećno biti,
 i da nikada tugu neće osetiti.

 Ako se odlučiš da mi pokloniš bistri pogled tvoj,
 dajem obećanje da ništa ga zamutiti ne sme,
 ostaće večito bistar
 kao bistra voda iz narodne pesme.

 Ako se odlučiš ruku dati meni,
 ja ti obećavam da ću svoje srce
 dati najboljoj ženi,
 a ta žena
 to si ti.

 I dajem obećanje da sve što sam ti obećao, to ću i ispuniti!

 Nije to samo moja prazna priča,
 ti si uvek bila deo moga bića,
 tako želim da ostane do kraja
 bez tebe meni nema obećanog' raja.