Molitva

Zagledan u plavetnilo neba,
molim dragog Boga
da mi samo da ono što mi treba,
ni manje, ni više,
taman toliko
da duša može lako da diše!
Da mi da snagu i volju
da stvaram budućnost bolju.
Da svaku prepreku lako prebrodim
i da nađem ono za čim hodim!
Da sretnem osobu sličnih pogleda,
što joj se duša u dobroti ogleda!
U ova zla vremena,
teško je naići na osobu čiste duše
i mekog srca,
koje će kada treba za mene da kuca,
da mi podršku daje
i kada snage nemam da idem napred dalje,
nikako da ne posustajem
i da ne odustajem,
već odlučno
i sigurno svome cilju stići,
a sve zamke na putu zaobići!
Takva osoba siguno da postoji,
možda se i ona Bogu moli
da nađe osobu sličnu meni,
da i ona svoj život na bolje izmeni.
Možda ćemo se nekada i sresti,
onako slučajno, ispod oblačnog neba,
možda pošalje mi Bog
baš onu koja moje srce treba.
Zahvalan ja Bogu biću,
ako usliši molitvu meni,
i sastavi me sa takvom ženom,
jakom, dobrom i poštenom.
Da sa njom doživim životni sjaj,
a kada vreme dođe
da zajedno idemo Bogu u Raj.

Izgubljeni snovi

Polako prolaze,
odmiču lagano poslednji dani leta,
poslednja letnja kiša lije,
prozor mi mije,
ja uz njega sedim sam
i o tebi sada razmišljam.
Obuzela me neka tuga,
voleh te prvo kao druga.
Kako su prolazili dani
Amorova strela naša srca rani.
Ti si mi ušla u dušu,
i dala joj pravi sjaj,
mislio sam s' tobom ići
cvetnim drumom pravo u Raj.
Ta mi se želja ostvarila nije!
U tvojim očima ugasio se plamen,
koji ne beše tako malen.
Osetih tada da ti više nisam drag,
i tvoj zagrljaj od tada postao je blag.
U tom trenu znao sam
da ti više nisam mio,
i da nema više one sreće
o kojoj sam zajedno sa tobom snio!
Ni dan jedan ne prođe
da me tuga ne slomi,
padoše u vodu svi moji lepi snovi!
Ponekad pomislim
da ćeš ponovo doći,
i da će nam biti lepo
kao one noći
kada su nam srca zakucala jako,
kada smo oboje pomislili
da to neće i ne može prestati nikako.
Neočekivano, kada se najmanje nadaš,
baš tada se desi da potpuno stradaš.
Ja o tebi često razmišljam,
ali srce moje kaže ti o meni sve ređe!
Volim što je tako,
ako patim ja, ne moraš patiti ti,
barem jednom od nas dvoje
neka budu ispunjeni sni.

Pesma prijateljici

Prijateljice moja draga,
velika je tvoja snaga.
Kada mi je bilo najteže
ruku ti si meni svoju pružila,
i bez predrasuda, kada niko nije hteo,
sa mnom si se družila.
Na prijateljstvu tvom veliko ti hvala,
ti mene u teškim trenucima
nikada nisi napuštala.
Pravi drug ti si meni uvek bila,
kada sam bio tužan
u tvom oku suza se krila.
Ali nisi dozvolila da je ja vidim
već mi pružala podršku,
dala si mi nova krila da ponovo uzletim,
letim, i sada se toga setim.
Da brže prebrodim tugu,
pružila si mi tvoju prijateljsku ruku,
i hrabro sa mnom stazom posutom trnjem pošla,
neplašeći se odakle bi nevolja došla.
Nismo znali kuda, gde i kako,
ali, eto, prošli smo kroz gusto trnje nekako!
Verovali smo u čuda
koja su se na kraju i dogodila,
ostala je zdrava moja glava tvrdoglava!
Srećan sam što tebe za prijatelja imam,
od sada ću bolje da te pazim i čuvam,
jer boljeg prijatelja od tebe sresti neću,
ti zasluzuješ ovog sveta svu sreću!

Kad se vratih iz tuđine

Opet sam tu,
opet u mom zavičaju,
u mojoj staroj, trošnoj kući,
iz koje odoh u beli svet pevajući!
Mislio sam da ću veću sreću naći,
i da ću se u tuđini bolje snaći.
Ali, nigde bolje sunce ne sija,
rodna kuća je meni najmilija.
Tamo svega ima,
sve što ti duša ište,
jedino ne možeš nigde naći
kao što je tvoje toplo ognjište!
Bilo leto, ili zima,
u mojoj staroj, trošnoj kući
uvek topline ima.
Zidovi oronuli
i kroz krov stari zvezde se vide,
moje oči se toga nikada ne stide!
Svet sam prošao sav,
jak, mlad i zdrav,
da nešto bolje steknem.
A sada sam se vratio
oronuo, slab i star,
kao neka istrošena stvar,
da na svom domu vrata otvorim,
i na mom pragu Bogu se pomolim
da mi da još života malo,
da proživim moje stare dane.
Da bez žurbe, uz našu muziku,
i uz pesmu koje nema nigde u svetu,
tu na kućnom pragu da zaigram kolo,
i zapevam pesmu.
Ovakve lepote nema na celom svetu,
kao što je u zavičaju mom,
zauvek ostajem u domu svom!
Ne znam je li san, ili je varka,
ali ja se osećam na ognjištu mom
da sam uvek svoj na svom.

Između jave i sna

Da li si to ti
moja ljubavi,
ili su to samo moji divni sni koje izgubim
čim se probudim?

Zato ne želim da se budim iz tog lepog sna,
u kome si moja sva.

Ja tebe vidim samo u snovima
tako jasno kao da je java.

Ne želim da se iz sna budim,
samo u snu još mogu tebe da ljubim.

Prepreke tu nikakve nema,
ti me u snu grliš rukama obadvema.

Pa ko još želi da se budi
kad ga voljena još samo u snovima
tako nežno miluje i ljubi.

Sve bih dao da se mogu
snovi pretvoriti u javu,
i da stvarno zamrsim
na javi tvoju kosu plavu.

Da ti poljubim nežne usne vrele,
koje su se klele da oduvek samo mene žele.

Da nikada tome ne dođe kraj,
da zajedno putujemo iz pakla u raj.

Bez tebe ne postojim

Tako mi trebaš ovog kišnog jutra,
probudio sam se pre svitanja
s' tvojim imenom na usnama,
ali, tebe nije bilo pored mene.

Kada bi znala kako je tužno,
i sve mi je ružno.

Bez tebe ništa nema smisla,
trudim se, ali nikako lice da mi zablista,
jedino ti možeš osmeh da mi vratiš,
i sreću staru povratiš.

Sati sporo teku,
gledam kroz zamagljen prozor  od mog daha,
gledam kapi kiše, leto je, a tebe nema više,
svaki kutak sobe na tebe miriše.

Vidim i tvoju siluetu,
dok palim svoju zadnju cigaretu.
U oblaku dima, vidim nežni pogled tvoj
i čujem reči  koje si upućivala meni, tako drage.

A sada od toga ništa nemam,
i opet uplakan sam doručak spremam.
Sigurno ga jesti neću,
od tuge za tobom umreću.

Želim ti reći još i ovo,
da mi je duša puna bola bila
kada si otišla od mene
moja lutko mila.

A sada, moja draga,
ja odlazim putem bestraga.

Jedne kišne večeri

Te kapi kiše liju i noći ove,
kao nekada davno,
sećaju me na tebe i tek palo veče,
kada smo se sreli isperd medicinske škole.

Kada si sa prakse izlazila
bilo je vedro majsko veče,
a kišobran nisi nosila
jer niko nije mogao znati da će kiša pasti.

Ja sam ga za svaki slučaj
kod sebe imao,
kišobran nas je taj spojio.

Sećam se, imala si sjajno crnu
kovrdžavu dugu kosu,
koja je dobila još veći sjaj ispod kišobrana,
dok su ti se kapi kiše cedile niz tvoje lepo lice,
ja sam te upitao što je moglo tiše:

"Kako je moguće
kišne noći ove,
da se baš sada sretnemo
i to ispred škole?

Prolazio sam ovuda često,
a tebe spazio nisam,
kako sam bio slep pored lepote".

Pitam sam sebe sad,
kada kiša lagano pada
i umiva naš lepi grad,
gde si mi ti sad?

Da li me se ponekad setiš
kada u kišnoj noći,
slucajno na nekog nalik meni naletiš?