Te kapi kiše liju i noći ove,
kao nekada davno,
sećaju me na tebe i tek palo veče,
kada smo se sreli isperd medicinske škole.
Kada si sa prakse izlazila
bilo je vedro majsko veče,
a kišobran nisi nosila
jer niko nije mogao znati da će kiša pasti.
Ja sam ga za svaki slučaj
kod sebe imao,
kišobran nas je taj spojio.
Sećam se, imala si sjajno crnu
kovrdžavu dugu kosu,
koja je dobila još veći sjaj ispod kišobrana,
dok su ti se kapi kiše cedile niz tvoje lepo lice,
ja sam te upitao što je moglo tiše:
"Kako je moguće
kišne noći ove,
da se baš sada sretnemo
i to ispred škole?
Prolazio sam ovuda često,
a tebe spazio nisam,
kako sam bio slep pored lepote".
Pitam sam sebe sad,
kada kiša lagano pada
i umiva naš lepi grad,
gde si mi ti sad?
Da li me se ponekad setiš
kada u kišnoj noći,
slucajno na nekog nalik meni naletiš?
Нема коментара:
Постави коментар