Na obali mora, dok dan
tone u svoj prvi san,
sećanja su me preplavila,
kao talas malenu kućicu kraj obale,
pokraj koje smo nekada
prolazili zagrljeni nas dvoje.
I sada, ponekad, obalom istom šetam,
ali sasvim sam,
jer više tebi ne pripadam!
Rastasmo se jednog divnog jutra,
isto na moru,
dok smo čekali zoru
i prve zrake sunca,
koje nas do tada veselo obasjavalo,
tog jutra kao da je znalo,
nije se ni pojavilo,
već crni oblaci nad morem se nadviše,
kao da su znali da nas nema više.
I počeše da liju hladne kiše,
ptice obalu napustiše,
i nikada se vratile nisu više!
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар