Tako mi trebaš ovog kišnog jutra,
probudio sam se pre svitanja
s' tvojim imenom na usnama,
ali, tebe nije bilo pored mene.
Kada bi znala kako je tužno,
i sve mi je ružno.
Bez tebe ništa nema smisla,
trudim se, ali nikako lice da mi zablista,
jedino ti možeš osmeh da mi vratiš,
i sreću staru povratiš.
Sati sporo teku,
gledam kroz zamagljen prozor od mog daha,
gledam kapi kiše, leto je, a tebe nema više,
svaki kutak sobe na tebe miriše.
Vidim i tvoju siluetu,
dok palim svoju zadnju cigaretu.
U oblaku dima, vidim nežni pogled tvoj
i čujem reči koje si upućivala meni, tako drage.
A sada od toga ništa nemam,
i opet uplakan sam doručak spremam.
Sigurno ga jesti neću,
od tuge za tobom umreću.
Želim ti reći još i ovo,
da mi je duša puna bola bila
kada si otišla od mene
moja lutko mila.
A sada, moja draga,
ja odlazim putem bestraga.
Нема коментара:
Постави коментар