Kad se vratih iz tuđine

Opet sam tu,
opet u mom zavičaju,
u mojoj staroj, trošnoj kući,
iz koje odoh u beli svet pevajući!
Mislio sam da ću veću sreću naći,
i da ću se u tuđini bolje snaći.
Ali, nigde bolje sunce ne sija,
rodna kuća je meni najmilija.
Tamo svega ima,
sve što ti duša ište,
jedino ne možeš nigde naći
kao što je tvoje toplo ognjište!
Bilo leto, ili zima,
u mojoj staroj, trošnoj kući
uvek topline ima.
Zidovi oronuli
i kroz krov stari zvezde se vide,
moje oči se toga nikada ne stide!
Svet sam prošao sav,
jak, mlad i zdrav,
da nešto bolje steknem.
A sada sam se vratio
oronuo, slab i star,
kao neka istrošena stvar,
da na svom domu vrata otvorim,
i na mom pragu Bogu se pomolim
da mi da još života malo,
da proživim moje stare dane.
Da bez žurbe, uz našu muziku,
i uz pesmu koje nema nigde u svetu,
tu na kućnom pragu da zaigram kolo,
i zapevam pesmu.
Ovakve lepote nema na celom svetu,
kao što je u zavičaju mom,
zauvek ostajem u domu svom!
Ne znam je li san, ili je varka,
ali ja se osećam na ognjištu mom
da sam uvek svoj na svom.