Noć prolazi

Noć prolazi sat po sat,
jutro polako se približava.
Kiša pada a tebe nema, u mojoj sobi.
Jedno svetlo gori, mene slike muče,
sve je još sveže,
mnogo toga za tebe me veže.
Ti si ta bez koje ne mogu ja,
ni jednog časa, ni trenutka jednog,
bez tebe ne osećam se ni života vrednog.
Život moj smisao nema,
kada pored mene nisi
ne ličim na sebe,
umirem zbog tebe,
svakog dana sve brže i brže,
umor me stiže.
Tako brzo me savlada,
a opet duša sna nema,
borim se sa tamom noći,
priželjkujući da ćeš odnekud doći.
Evo čujem prve petle,
kako najavlju dolazak dana,
i pozdrav suncu šalju,
prestanku kiše se raduju.
Samo mene ništa ne raduje.
Nje nema, neće ni doći,
sve se ponavlja kao prošle noći.
Jutro prazno je bez nje.
Ne staj kišo, tugu natoči,
samo ti znaš koliko mi nedostaju njene oči!
Te oči nekada bile su moje,
a sada iz mojih za njenim suze padaju,
da će da mi dođu ipak se nadaju.
Hoće li se ostvariti ta nadanja moja,
ili će svaka sledeća noć biti kao ova.

U vrtlogu života

U vrtlogu života našao sam se ja,
ne znam kakva će biti moja sudbina.
Šta li mi život sutra sprema,
uvek je tajna koja kopka mene,
nema odgovara na pitanje to,
šta li će biti za godina sto?
Radoznalost kod mene vlada,
u vrtlogu života nalazim se sada,
sve se brzo odvija,
dani idu, godine prolaze,
pitanja ista, odgovora nema,
zašto tako žurim, i kada ću stati,
čemu život takav,
da li iko može to da shvati!
Kroz vekove sve se isto odvija,
čovek ništa novo saznao nije,
vrtloga je bilo i ranije.
Sve se isto dešava,
čovek misli da sve rešava,
ali mesto rešenja,
stvara nova poniženja čovečijem rodu,
pisanjem prava za slobodu.
Sve dok pravila pisana čitamo,
kuda idemo pitaćemo se stalno,
a odgovora neće biti,
zbog pogrešnih rešenja nametnutih.
Životni točak melje nas,
samo ne znam kada će samleti,
da li će me puno boleti,
izdržaću sve to ja,
ako je takav put do raja,
pun beskrajnog nebeskog sjaja.

Oko tvoje plave boje

Oko mene zelenilo, mirišu opojne trave,
a meni danas fale tvoje oči plave.
Fali mi taj pogled ispod oka,
što me bojom plavom mazi,
tražim te skrivenu u ovoj zelenoj oazi.
Utopila si se u bojama trave zelene,
tražiću te, pronaćiću te, zbog tvoje zenice plave.
Signal vedrine tvoja zenica meni šalje,
tražim te ja i dalje.
Bistro oko, čuperak plavi,
kad' se nađoh u blizini tvojoj
zavrvtelo mi se u glavi.
Neka, neka, nek’ se vrti,
samo želim da budes pored mene do moje smrti.
Polovina života mog prošla je za čas,
u pogledu vidim tvom mesto pod suncem,
pravo je ono za nas.
Trave mirišu, grane se njišu, vetar piri,
ispod obrve tvoje oko viri,
posmatra me, i začas me smiri.
Volim da zaspim u tvom krlu,
dok ne sklopim oči,
da te posmatram tako milu.
Milo lice, mile oči,
ti ćeš meni da zaspim pomoći.
Nesanica ako se javi,
pokaži mi čuperak tvoj plavi,
odmah će san da me hvata,
spavaću dva-tri sata.
Zaslužne biće tvoje oči plave,
i čuperak taj uspavaće mene znaj,
a kada otvorim oči, ti bićeš tu,
i ja ću ti ispričati kako sam te video u snu.

Ona i on, tuga i bol

On je smatrao da zna da voli,
ona je mislila da zna ljubav da prepozna,
ni on ni ona nisu znali
da kada ljubav se ne uzvrati,
to je put patnje i bola.
Voleli su svako na svoj način,
a nisu umeli da pokažu to,
on je tiho patio,
a ona prolila suza sto.
I nisu mogli da se rastanu,
iako nisu umeli da se vole,
ona je tiho plakala,
a njega su njene suze svaki put znale da bole.
Živeli su jedno pored drugog, i mučili sebe,
ljubav nisu pokazivali, a u sebi sve više patili,
jer se nisu shvatili,
sve više kidali sebe,
a vrela krv im je tekla kroz vene,
kako je život okrutan,
kada tako zna tužne priče da piše.
Priča ova tužna je baš,
kada pored sebe voljenu osobu imaš,
a ne znas kako nežnost, ljubav da joj daš.
Suze njene teku, a tužno je srce tvoje,
napraviće malu reku,
ne rekavši da ga voli, nesrećnom čoveku.
Mučenje iz dana u dan,
zajedno dele isti stan,
poglede izbegavaju,
niko ne zna šta će se desiti na kraju.
Koliko će još tako moći da izdrže,
on da bude tužan, a ona da lije suze.
Da se prave kako se nista ne događa,
a dobro oboje znaju da ih tuga u dušu pogađa.
Od koga se to plaše, da su osećaje potisnuli,
i u tugu svoje živote pretvorili?

U svetu mom

U svetu mom stanuješ ti,
bez tebe ne mogu se buditi.
Pored mene kada nisi, tužan sam ti ja,
dan mi dug kao godina,
i prođe on nekako, a onda dođe noć,
koja mi bez tebe padne preteško.
Šta da radim, ne znam ni sam,
nisi tu, a srce želim svoje da ti dam.
Dugo ga već čuvam, ne mogu više,
želim sa tobom sreća stranicu života da ispiše.
Vremena imam još malo,
i do tebe mi je stalo,
da to vreme ulepšaš mi na kraju,
želim te u svom zagrljaju.
Neka bude topao i mek,
znaj da će mi dobro doć’,  kao bolesnome lek.
Biću zavisnik tvoj, neću moći bez tebe ja,
veruj mi draga, nije prevara.
Ja varati nikada znao nisam, a ne želim ni učiti,
odluči se, dođi, želim te ljubiti.
Ništa me više ne raduje,  nisa me tako ne veseli,
kada pomislim da srce moje želi sa tvojim sve da deli.
Delićemo sve, nemoj reći ne,
to ovog puta preskoči,
oboji mi vedrim bojama dane i ulepšaj mi noći.
Ne dozvoli da život stane,
nasloni glavu na moje rame.
Budi mi životni drug,
potrudimo se da nam život bude lep i dug.

Ljubav naša

Ljubav je naša neuništiva i nepobediva,
ti si sve moje zablude oko toga rešila,
plašio sam se kao mlađi, da ljubav izvikana je stvar,
uverio sam se na kraju,
to je nešto najlepše što ljudi od sebe mogu da daju.
Možeš biti mali, možeš biti bez novca,
ali bez ljubavi ti nikada nisi,
što više pružaš, sve više ljubavlju puniji si,
u njoj svakim danom sve više te ima,
ljubav u tebi raste kao na moru plima,
duša ti se puni, srce radosno ti peva,
ništa ne moze da ti smeta.
Daješ se srcem, a primaš sa dušom,
ljubav je večni plamen, ne gasi se nikada,
snažna je bila nekada, jos snažnija je sada.
Ljubav je snaga, ljubav je moć,
tera mračne sile, pobeđuje tamnu noć.
Takva je ljubav naša, ne bojimo se za nju,
već budni živimo kao u najlepšem snu.

Zadnje pismo

Zadnje pismo tvoje požutelo je skroz,
a od tebe ne čujem ni reč,
od života umoran sam već,
sna nemam više, snaga je na izmaku,
predajem dušu Bogu, bez tebe ne mogu.
Suza mi suzu stiže,  nisi pored mene više
da brišeš je ti,
u ponor pali su svi moji snovi.
Nije ni važno više,
počinju jesenje kiše,
koje će mi društvo praviti,
i tugu sa mnom slaviti.
Biće to najveće slavlje bez ijedne zvanice,
ispisane tugom mog dnevnika stranice.
Bez ijednog slova, bez mastila plave boje,
ko bude gledao znaće šta je osećalo srce moje.
Samo ti znati nećeš, šta je na belom papiru,
jer tvoje srce nikada bolelo te nije,
pa ne možeš znati šta se tu krije.
Da si imalo patila,
beli papir bi shvatila.
Ovako listovi papira ništa ti značiti neće,
kada mene ne bude bilo, i oni umreće.
Zatureni u nekoj fioci,
ili spaljeni na plamen od sveće,
tajnu zauvek u pepelu odneće.
Pepeo oduvaće vetar,
a moju dušu uzeće sveti Petar,
kao da nisam živeo,
niti tebi ikada bio mio.